Leni – Maks Porter (Dereta)


Zbog višeznačnosti u romanu Leni, na relativno malo prostora (nekih dvestotinak strana), nije lako predvideti na šta nas ovaj talentovani pisac sprema u budućnosti


Darko Doni

Reči Mrtvog Čike Potajnička savijaju se u vazduhu, gube u magli i ponovo isplivavaju iz nje. Mitsko stvorenje sela u blizini Londona, najtajnovitiji je junak drugog romana britanskog istoričara umetnosti i vlasnika knjižare Maksa Portera. Leni je dečak, čiji nagli nestanak izazivu buru reakcija, svi su na nogama i stanovnici i javnost i policija i svi koji ga dobro poznaju.

Ova knjiga mora da se pročita više puta. Ne samo zbog svoje slojevitosti i kompleksnosti, nego i zbog poetske težine kojom autor ispituje svakodnevno i univerzalno. Jezik je istovremeno i taj koji koristimo u običnoj komunikaciji, ali i – poetski, na tragu pesnikinje Emili Dikinson, ruskih tradicionalnih i modernih bajki, prirodne mistike. U šumi se odvijaju čudne i čudesne stvari. Drveće govori i diše. Napetost se održava kroz introspekcije i retrospektive, gde susrećemo roditelje neobičnog deteta, prijatelja slikara, koji zbog svojih slobodnih radova, na sebe privlači pozornost organa gonjenja, dnevnih novina.

Leni je tema, skoro pa metafora u ličnosti i izobilju varijacija. O tome šta se u njegovoj glavi događa, možemo uglavnom da nagađamo. Teško je ući, a još teže izaći iz njegovog mikrosveta. Čitanje predstavlja i napor i zadovoljstvo, iako, možda u pojedinim trenucima, naročito kad je u pitanju realno i savremeno postojanje, možemo da osećamo blagu mučninu – jer maloletnici stvarno nestaju. Štampa i internet puni su nerazjašnjenih slučajeva. Tako da strepimo, molimo se da se tom malom stvorenju ništa loše ne desi.

Spisateljski postupak Portera veoma je smeo i često na rubu da se sve raspadne u kakofoniji zvukova i malih, kratkih događanja koja se isprepliću i mimoilaze. Ne može se reći da je radnja nedorečena, ali pomalo od svega, dobrim delom knjige, prepušteno je na volju i mašti čitača. Sve do samog raspleta, koji nas oslobađa eventualnog grča s kojim nagađamo i pratimo uzavrelu radnju.

Porteru je uspela jedna slika i kritika savremenog sveta, u kome se laži, špekulacije i poluistine šire brzinom svetlosti. Oslanjajući se, verovatno, na realne činjenice, fiktivnim, pa skoro filmskim postupkom, dočarava nam koliko malo nedostaje da sredina nekoga sumnjičenjem i optuživanjem žigoše do kraja života.

Oprez, često na granici paranoje, naravno da ne može da bude trajno rešenje. Umetničke i privatne slobode danas su izložene preziru primitivne i anonimne mase i brzopoteznom sudu nemilosrdnih medija. Svet je sve teže shvatiti i učiniti boljim mestom za sve. Dovoljan je samo jedan trenutak nesmotrenosti da se čitave sudbine zapečate, nepravda učini nekome samo zato jer je drugačiji. Zaštita je neophodna i deci i odraslima. Više deci, ali i odraslima. Zato nam je i potrebna ova bajka, zbilja, fantazmagorija u jednome.

Naravno, ovo Porterovo delo ostavlja dovoljno prostora i za druga tumačenja. Zbog svoje već pomenute višeznačnosti, a na relativno malo prostora, nekih dvestotinak strana, nije lako predvideti na šta nas ovaj talentovani pisac sprema u budućnosti. Biće teško i njemu samom, a i drugima, da po kvalitetu, sveobuhvatnosti i aktuelnosti nadmaši već ispisano.

Podeli s drugima
  • 2
  •  
  •  
  • 1
  •  
    3
    Shares