Više od „opere za tri groša“

Da li je u pitanju vežba, pažljivo kopiranje i analiziranje licence ili je neko od “TV kreativaca” najzad shvatio da je red da, pored kafanskog ugođaja koji pružaju Zvezde Granda i lažne drame koju nudi X Faktor, prosečan TV gledalac zasluži jedan kvalitetan i uzbudljiv šou

Kristina Đuković

Tvoje lice zvuči poznato je prekjuče imalo svoje finale. Ali, dok se pobednik ove glumačko-igračke i po svakom merilu zabavne šou-emisije birao, sama drama izvlačenja i proglašavanja pobednika nije bila bitna. Iz prostog razloga što je svaka od prethodnih emisija bila sasvim dovoljno zabavna i glamurozna, da pobednik i proglašavanje istog ne bude toliko važan. I tako se i desilo – poslednja emisija je bila možda najslabija od svih do tada emitovanih. Ali, krenimo od početka.

Nisu retki komentari po društvenim mrežama, makar kada je reč o onoj “pametnijoj” Srbiji koja internet i koristi za oglašavanje sopstvenih stavova, koji se gnušaju rijalitija, šou programa, serija i sličnih emanacija “radosti” i “emotivnosti” sa televizijskih ekrana. Nikada televizija nije bila toliko omražena kao danas. I nikada se više nije manje trudila da zadovolji makar neki prosek. Zabava je omražena. Bilo koji program koji nosi i najmanji promil u najavi da je reč o zabavnom programu izaziva gnušanje. S pravom. Većina emisija koja sebe naziva kvizovima, šouima i rijalitijima ne liče ni na šta. Miksovanje formi i iznuđivanje gledalačke pažnje tek će se analizirati od strane TV kritičara. Koji, očigledno, više ne postoje. U izumiranju su i filmski i muzički, a TV kritičar bi nam možda bio najpotrebniji.

 

 

Otpor koji gledalac, umoran od šarenila, isiljene drame i jednako isiljenih emocija sa televizijskih ekrana u sumanutoj i jednako jadnoj trci u kojoj učestvuju domaće TV stanice da se dopadnu, sasvim je razumljiv. Otpor prema šarenišu, prema pesmi i igri, prema takmičenju, kvizu, izvlačenju, kostimiranju, osmesima voditelja i već napamet naučenim pošalicama i glavnom pitanju – “ko ide dalje”. Onda se pojavio šou „Tvoje lice zvuči poznato“ koji ne spada u red “opera za tri groša”, koji, za divno čudo, ne “prenosi pozitivnu energiju”. U kojem se nešto zaista zbiva i koji, samim tim, kabareu, revijalnom programu, TV šarenicama vraća decenijama unazad izgubljen dignitet. Umesto promenade, kao po logoraškom, rijaliti principu odabranih civilnih preplašenih lica koja su trenirana da emituju krajnje životinjski adrenalin, dopingovana od nervoznih tvoraca šou-vašarijade i još nervoznijih samonazvanih menadžera – dajte suze, krv i znoj,  „Tvoje lice zvuči poznato“ startovao je s ekipom poznatih ili manje poznatih, mudro izmešanih glumačkih i muzičkih, ali krajnje profesionalnih imena pred koje je stavljen vrlo konkretan i krajnje zabavan zadatak – imitacije.

Ova prosta matrica ispostavila se kao složena iz prostog razloga što pošteno zahteva stilizaciju – oponašanje nekog drugog. I „Zvezde Granda“ i „X Faktor“ gube na tome što zahtevaju od učesnika fingiranje koje se sastoji u licemerno postavljenom zahtevu – budite ono što jeste. Na televiziji?! Naravno da ne. I svi oni plaču i smeju se nazor, pričajući svoje životne priče. Koje nisu zabavne. Gde je tu zabava, gde umetnost? U „Tvoje lice zvuči poznato“, zadatak da svaki od učesnika oponaša ono što nije (a mogućnost da se na tom polju oslobodi i igra već je na njemu samom) mnogo je poštenija, i mnogo zabavnija.

 

 

U čemu je kvalitet ove emisije koja svakako ima svoje mane? Kvalitet je upravo u tome što ne fingira kvazirijaliti, uporno tretiranu modu na domaćim televizijama. Ne fingira emociju, jer svaki kvalitetan izvođač, bio on glumac ili muzičar, želi da se oproba u različitim nastupima i ulogama. Igra sa žanrovima i pokušaj da se upravo oni za koje smo, zbog njihove pripadnosti određenoj dekadi (devedesete: Željko Šašić i Knez, na primer), mislili da ih ne volimo, da su otpisani, te mogućnost da se dekade i stilovi za koje se mnogi samozvani kulturjugend-kreatori savremene kulture drže kao pijan plota, izmeste iz svojih udobnih stolica delilaca pravde kad je reč o stilu, kulturi i umetnosti, „Tvoje lice zvuči poznato“ obavlja funkciju Ministarstva kulture koje bi dalo novac Mileni Dragićević Šešić i još ko zna kome da nas zatuca svojim idejama o tome kako su određeni muzički žanrovi otrovni. Ovaj šou poručuje da u svetu dobrih izvođača ništa nije otrovno.

Upravo pokušaj fingiranja emocija u poslednjoj, finalnoj epizodi (namerno prolongiranje glasanja za pobednika, bezbroj revijalnih numera i insistiranje na tome da je to sve “istina”) pokvario je užitak dotadašnjeg učinka. I to je dokaz da televizija ne može biti život i realnost, i da upravo udaljavanje od toga znači manjak laži i manjak licemerja.

RTS je u pokušaju da ponudi svoju “operu za tri groša” nedavno startovao sa „Šouom svih vremena“ koji je upravo dokaz da je publici nemoguće umiliti se “iskrenim zagrljajem”. Makar za to platili i Nikolu Koja. Bar kad je reč o zabavi, RTS mora još puno da uči.