Extraordinary Canadians

„…return …command …shift …escape …control“

Priča o jednoj od brojnih kometa Gutenbergove galaksije.

 

Skoro niko ne razmišlja o tome, iako smo uglavnom svi u tome. Nerazmišljanje je verovatno i najbolja taktika u ovo doba godine: „Onlajn egzistencija i oflajn bivstvovanje.“ Pomalo zastrašujuće opominju citati kanadskog profesora engleskog jezika, retoričara, literarnog kritičara i jednog od prvih komunikologa uopšte, MekLuana (1911-1980), navedeni u biografiji koju je iscedio glasnogovornik Generacije X, Daglas Kouplend (1961). Naročito kad se sa ove vremenske distance podsetimo na hladnoratovsku treću dimenziju i četvrtinu prošlog veka, koja, iako tehnološki galopirajuće napredna, ni izbliza ne može da se približi intenzitetu kojim, ne ideje, nego informacije, danas kruže hemisferama.

Jednostavno i nezdravo. Strastveni čitač Maršal je kopajući po beletristici XIX veka, skenirajući dela Džojsa, Vajtheda, G. K. Čestertona, razgovarajući sa švajcarskim arhitektom Zigfridom Gidionom, ne samo anticipirao blisku budućnost, objasnio na svojstven način ono što joj je prethodilo, nego i kao vatreni preobraćenik i katolik dotakao same početke i uzroke zastranjivanja rečima: „Mi oblikujemo naše oruđe, a potom naše oruđe oblikuje nas.“ „Mechanization Takes Command“ (Gidion – 1969) („Mehanizacija preuzima komandu“, prim. ur).

Dok su, kao kod mačaka, MekLuanov, velikom naprezanju izložen mozak, umesto jedne, krvlju snabdevale dve arterije, okolina je još uvek sporije napredovala od brzine (po)misli ove i nekih drugih individua. Danas je to, u numeričkom i „real time“ procesiranju, kolektivnom ludilu, skoro pa nemoguće. Kao motor na mlazni pogon, nešto tera civilizaciju da se „razvija“, tako „što se važne radnje izvršavaju, bez razmišljanja o njima samima“ (Vajthed). „Možda nam je jedan svet u vidu anti-okoline poklonjen da bi nas približio (božijim) rečima.“ (MM)

MekLuan je još u ono vreme osudio na propast javni prevoz u SAD, zato jer je „automobil postao jedino mesto u/na kom(e) čovek može da bude sam i da razmišlja.“ Da li je to moguće u vožnji autoputem pored koga veliki paneli sa reklamnim porukama podsećaju na „pećinsko slikarstvo XX veka“ i pored saobraćajnih znakova konstantno preusmeravaju pažnju? Nošen snagom vere, za (viralni) marketing koristio je gramatiku kao „učenje o jeziku, umetnost za pronalaženje simbola koji se potom povezuju sa mislima“. Posedovao je i „neobičan duh za analiziranje očiglednoga“ (Vajthed).

Dotakao se i prirode ratovanja, prirode protiv koje se nikad eksplicitno nije izjašnjavao, čak i za vreme svog boravka u Evropi neposredno pred sam početak Drugog svetskog rata: „Kad je vlastiti identitet u opasnosti, naše je mišljenje da nam zbog toga pripada i mandat za vođenje ratova. Stari imidž mora po svaku cenu ponovo da se uspostavi.“

Svetsku slavu i popularnost stekao je delima Gutenbergova galaksija (1962), Razumeti medije (1964), The Medium is the Massage (1967). U ovom srednjem u nizu, zanimljiva je epizoda u kojoj antropološkinja Margaret Mid na jedno pacifičko ostrvo donosi više primeraka iste knjige. Urođenicima, kojima su pre toga bili poznati samo pojedinačni primerci različitih knjiga, novostečeno iskustvo deluje potpuno neshvatljivo, nešto poput „zen priče u kojoj se novo i staro sjedinjavaju i umesto padanja bombi nastaje vatromet“.

I dok se ljudi i dalje bore protiv „nametnutih obrazaca“, Amerika preko TV-a gubi rat u Vijetnamu, ne na bojnom polju, nego u „dnevnim boravcima“, strah se širi zato jer se i „današnji rad obavlja oruđima i predstav(k)ama jučerašnjih dana“.

Ekscentrik oboleva, njegova zvezda pada iz zenita u živo blato zaborava, Francuzi (Bodrijar, Derida,…) su u zamahu, dok se on posvećuje istraživanju fenomena apokalipse i njenih nuspojava. Pred samu smrt gubi moć govora i tako mu uz božiju pomoć polazi za rukom nemoguće, da: ono što je „najveći deo naših iskustava odraslog doba“, nešto što „ne može da se iskaže rečima“ (po Vajthedu i Vitgenštajnu), iskaže bolesnim gestom i tišinom.

Daglas se u ovom delu pobrinuo i za „tamne intervale“; pričama i odlomcima s gugla, vikipedije, amazona, meditiranjima na temu doživljene (pre)osetljivosti na svetlost i zvuke, delovima iz vlastitih romana i epizodama iz svog života. To su ujedno i jedine evidentirane slabosti koje povremeno koče očnu aparaturu i sivu masu pri uvidu u pisano delo.

Kanađani su sa „maršalima“ imali više sreće od nas. Mi imamo bolju klimu.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •