Velika pijaca u Beogradu (1824-1926) i kafane oko nje


Velika pijaca je prva zvanična pijaca u Beogradu, otvorena na pustom zemljištu pored nekadašnjeg turskog groblja a sadašnjeg parka na Studentskom trgu, s gomilom kafana okolo, koje su najživopisniji opis starog Beograda


Do 1824. godine seljaci iz okolnih sela nisu mogli da prodaju svoju robu u gradu, već su je na ulazima u grad prodavali Turcima po cenama koje su oni određivali i kasnije ih po znatno višim prodavali u Beogradu. Knez Miloš je primao brojne žalbe na takvu praksu i fizičko nasilje Turaka, pa je od beogradskog vezira tražio da se to pitanje reši. Srbija formalno nije imala vlast, ali je vezir morao da okupi viđenije Turke i Srbe ne bi li problem rešili. Na većanju je odlučeno da se „učini u Beogradu jedno pazarište ili Toržište” na kome će svako moći da iznese i prodaje svoje proizvode. Odluka je bila da se Toržište smesti u blizinu Stambol-kapije (na današnjem Trgu Republike) jer su seljaci najviše s te strane ulazili u Beograd, i da zvaničan naziv bude Velika pijaca.

Po vezirovom odobrenju, na pijaci su se prodavali goveđe, juneće, teleće, ovčje, jagnjeće i jareće meso, živa živina, riba, sir, žitarice, povrće, sveže i sušeno voće. Svinjsko meso i žive svinje nisu mogle da se prodaju kako se „ne bi uvredila muslimanska osećanja”. Pored hrane, na pijaci su mogle da se kupe i druge stvari za kuću, ali i da se iznajme žene koje čiste, peru, peglaju i kuvaju po kućama, kao i one koje bi čuvale decu, a zvali su ih „zuske” ili „pedantne dame”. Na licu mesta su sebe preporučivale perući veš, šijući, čisteći cipele, glancajući posuđe…

Šest godina po osnivanju, 1830, objavljen je Hatišerif, pa je pijaca prešla u nadležnost Magistrata okružja beogradskog, kasnije nazvanog Uprava varoši Beograda. Tada je prvi put uspostavljena kontrola kvaliteta namirnica i počela da se kažnjava nelegalna preprodaja. Posle deset godina, 1840, Uredba o dužnostima upravitelja varoši Beograda uredila je propise o poslovanju pijace. Jedna od tački uredbe glasi: „Policija će voditi kontrolu nad svim vrstama mera – kantaru, aršinu, rifu i tako dalje, koje moraju biti ispravne i snabdevene žigom Uprave varoši. Paziće da meso, hleb, zemičke, riba, voće i drugi proizvodi po radnjama i na pijacama budu sveži i dobrog kvaliteta. Nesavesne prodavce i prekupce privodiće sudu radi kažnjavanja.” Bez obzira na pojačanu kontrolu, do kraja 19. veka higijena nije bila na zavidnom nivou. Mnogi svoje proizvode nisu prodavali na tezgama već, u najboljem slučaju, u sklepanim kućercima, a većina na asurama, krparama i ćilimima na zemlji, čak i na krš vratima koja bi takođe položili na zemlju. „Prljavo” povrće ili ono s ljuskom, poput krompira ili luka bilo je izloženo direktno na zemlji.

Velika pijaca u Beogradu (1824-1926) i kafane oko njePo Rešenju o određivanju naziva ulica i trgova Velika pijaca je 1864. preimenovana u Pijacu Svetog Andreja. Proširila se toliko da je do 1865. zauzela i mesto groblja koje je tada potpuno prekopano. Tako se otvorio prostor za donji deo pijace koji je planski uređen, uz obavezu da prodavci zakupe natkriljene tezge ili drvene barake. Unaokolo su bile kasapnice koje su morale da budu zatvorene, a riba se prodavala po obodu pijace u koritima s vodom ili bez nje.

Najkvalitetnije proizvode u tom donjem delu imale su Zemunke. Uz specijalne propusnice lađama su dolazile u Beograd i prodavale na svojim stalnim tezgama povrće koje se retko ili nikako gajilo u Srbiji u to vreme: paradajz, spanać, zelena salata, karfiol, grašak, keleraba… Zelen su uvezivale „u pišle” što je bio mali ali značajan doprinos naprednijoj trgovini. Ostala je upamćena Kata, krupna žena „ko čovek visoka”, koja je prodavala i artičoke i špargle. Iz Zemuna su donosile i sremski sir, slatku pavlaku, maslac… što je bio svojevrsni novitet u ovim krajevima, ponekad su prodavale i teletinu koju su dobijale od čuvenog zemunskog mesara Mozera. Neretko su se bavile i švercom – u Zemun su odnosile šljivovicu, svinjetinu i prasetinu.

Oko pijace su nicale prodavnice i zanatske radnje. Prodavala se raznovrsna roba: tkanine, „nirnberški espap” (pribor, pre svega za šivenje), papiri, ukrasi, posuđe, nameštaj, svilene čarape, donji veš, pletivo, hekleraj, ćilimi, tkane stvari, cegeri, gvožđurija, šećer, brašno… Zanatske radnje bile su jorgandžijske, kovačke, asurdžijske, staklorezačke, bojadžijske, vunovlačarske… Svu tu živost morale su da isprate i poslastičarnice i nezaobilazne – kafane.

U kafani Kod Rajića 1860. godine prvi put su posluženi leskovački ćevapčići. Odmah su postali popularni, pa su proradile brojne ćevabdžinice, ali se u njima nije moglo jesti jer su bile najčešće u podrumima ili suterenima gde su se pravili i pekli ćevapčići, ražnjići, krmenadle, brizle, ćulbastije… a prodavali se na ulici. Retko ko je mogao da stavi makar jedan sto ispred „radnje”. Kao prilozi služeni su luk, mladi luk, paradajz ili krastavac.

Branislav Nušić je pisao o kafanama oko Velike pijace (Beogradske kafane, 1935): „Na vrhu Vasine ulice postoji i danas, u kući koja je bila imanje Nankino, kafana Makedonija, nekad trgovačka kafana, gde su svraćali na noćište svi naši trgovci iz unutrašnjosti. Na gornjem je spratu bio, kao i sada, hotel koji je za svoje vreme važio kao dosta dobar, te uvek bio posećen. Kafana je bila vrsta pijačnoga vašara. Tu je svratilo na kafu sve što je došlo na pijacu da što pazari; tu je svraćao na rakiju seljak, koji je lepo prodao ono što je doneo; tu mali prekupci i trgovčići koji žive od preprodaje, posredovanja, rasprodaje i uopšte od pijace. (…)

Preko puta Makedonije nalazi se i sad Imperijal. Današnji Imperijal podigao se na ruševinama jednoga od onih beogradskih hanova koji su za vreme turske vladavine bili trgovačka svratišta. (…)

U to doba, sedamdesetih godina (19. veka), Turski han (Imperijal) i Makedonija, dva susedna lokala služila su za svratišta našim trgovcima iz unutrašnjosti. U Makedoniju, koja je već imala fizionomiju hotela (zasebne sobe s krevetima), svraćali su samo trgovci, a u Turski han, gde su bili prostrani arovi (štale), svraćale su kiridžije sa stokom. Poslednji handžija u Turskom hanu, pre njegovog rušenja, bio je neki Trajče Makedonac. (…)

Kad pođemo od Makedonije nekadanjom Velikom pijacom, koja je sada pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju tezgu imala tetka Kata, poznata zemunska piljarica, sada izdiže Dositejev spomenik – onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo jedna kuća odvaja od Makedonije biti ona Kod Rajića. Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana s vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. (…)

Kafana Rajić je bila čisto pijačna kafana. Tu su uvek bili gosti i oni što su pazarili na pijaci. Tu su se okrepljavali rakijom i zemunska piljarica i Žarkovčanin ili Mokrolužanin i onaj Jevrejin s pertlama za cipele preko kažiprsta, koje po ceo dan nudi na pijaci.

Kafana Rajić znana je i po tome što su se tu prvi put počeli da kultivišu ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina, oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani Rajić. Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila, te se oko kafane Rajić pootvarao čitav niz malih čevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od ovih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel Makedonija. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome mestu!

Na gornjem spratu kafane Rajić – one stare zgrade – bila je dugo vremena pevačka škola društva Kornelije.

Ispod Rajića, na uglu koji Jugovićeva ulica čini s velikim trgom, preko puta žandarmerijske kasarne, bila je ranije neugledna kafanica bez imena. Toj kafani su gosti – najvećim delom žandarmi – nametnuli svojom posetom ime, te je u svoje vreme bila poznata pod imenom ‘žandarska kafana‘. Docnije, kad je sopstvenik porušio straćaru i podigao malo bolju zgradu, ispisao je na njoj firmu Žandarska kasina. (…)

Preko puta današnje Uprave varoši Beograda, na onome praznome placu, koji od Uprave odvaja Višnjićeva ulica, bila je nekada muslimanska tekija (tekija je vrsta kapele), u kojoj je bio grob nekoga znamenitoga pravovernika. Tragovi te nekadanje tekije i danas se još na tome placu poznaju. Ispred tekije bila je mala dvospratna kućica, gde je u svoje vreme stanovao hodža, čuvar tekije. U toj je kući stanovao pa u njoj i umro 21. marta 1811. godine, tada član Soveta i popečitelj prosveštenija narodnja – Dositije Obradović. Do toga placa i tekije, po povlačenju Turaka iz varoši u grad, otvorena je jedna kafanica koja je sama sobom, po mestu na kome je, ponela ime kafana Kod tekije i vrlo dugo nosila to ime, čak i u doba kad je tekija već bila slišćena sa zemljom.

Još docnije, podignuta je na trgu požarnička kasarna i vatrogasci su postali najredovniji gosti kafane Kod tekije. Otuda im je sopstvenik i učinio koncesiju te je, prilikom renoviranja kafane, nazvao istu Vatragasna kasina.

Velika pijaca u Beogradu (1824-1926) i kafane oko nje

Opet na istome trgu, između kafane Ujedinjenje i požarne kasarne bila je u svoje vreme mala restoracija koja je nosila čudnovato ime Kod vola. (…) Kraj kafane Kod vola, u istoj kući, držao je osamdesetih godina malu restoraciju Mata Barać sa ženom Rezikom. Kujna je bila domaća i jevtina; za dva dukata mesečno ručak sa četiri jela, i večera sa dva jela. Za doručak bela kafa s hlebom za jedan groš.

U ovoj su restoraciji bili redovni gosti: praktikanti, telegrafisti, velikoškolci i po neki otmeniji kalfa. U ovu su kafanu ponekad uvraćali na doručak i tadanje kalfe Mihailo Ðurić i Kosta Riznić.

Iz ove kafane Kod vola, prijatelji Ðorđa Babića, prvog srpskog komičara, naterali su ovoga da istupi javno pred publiku. Poslušavši svoje prijatelje i njihove savete, on je dao prvu predstavu kod Ujedinjenja i postigao senzacioni uspeh, te se od toga trenutka odao toj profesiji postižući sve veće i veće uspehe.

Kafana Ujedinjenje (današnja Jugoslovenska kinoteka) postojala je na mestu gde je danas podignuta berza, preko puta opštine. Sama ta okolnost što se nalazila preko puta opštine opredeljivala je i karakter kafane. To je bilo zborište svih onih koji imaju posla u opštini; tu si u svoje vreme mogao naći one male advokate – budžaklije, obično otpuštene činovnike, koji su tu sačekivali molioce te im za dinar ili dva pisali molbe za opštinu. Tu si uvek mogao naći i one besposličare kojima je profesija svedočenje. Potrebna su ti, radi vađenja kakvog uverenja kod opštine, dva građanina koji imaju izjaviti da te poznaju, ti odeš kod Ujedinjenja, nađeš dva takva tipa, koji te nikad u životu nisu ni videli, i oni, za dinar i dva, odlaze s tobom i potpisuju se da te znaju, da si to ti, pa, ako je potrebno, i jamče svojom ‘čašću i imanjem‘.”

Velika pijaca u Beogradu (1824-1926) i kafane oko nje

Pored ćevapčića, na Velikoj pijaci su prodavci šetajući se između tezgi nudili i: masne pogačice u plitkim korpama, gibanicu u dubokim tepsijama, bozu u kantama i s pivskim čašama da je mušterija popije na licu mesta…

Velika pijaca je bila mesto gde su mogli da se sretnu svi slojevi društva, sve nošnje i poslednja moda, svi dijalekti iz cele Srbije, pa i Austrougarske. Kako je vreme prolazilo, bila je sve veća i šira, i sve prljavija. To je bio jedan od razloga, pored rasterećenja centra od gužve, da se izmesti na Terazije 1862, ali je 1871. vraćena na staru adresu jer su građani organizovali referendum da se vrati na staro mesto.

Emilijan Joksimović, prvi srpski urbanista (napravio prvi urbanistički plan Beograda) još 1860. je imao sasvim drugačije planove za pijacu, a 1887. je predložio da se izmesti na tri tačke Beograda i da se napravi park na mestu Velike pijace. Predlog nije usvojen od svih ljudi iz Uprave varoši, ali je ipak uspeo da napravi Univerzitetski park i tako makar smanji površinu Velike pijace. Tramvajske šine bile su maltene uz pijačne tezge. I tako smanjena, Velika pijaca je ipak postojala sve do 1926. godine kad je konačno zatvorena. Tada smo dobili Kalenić i Jovanovu pijacu.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share