Unorthodox, TV mini-serija (Ana Vinger / Marija Šreder)


Što se tiče mračne strane njujorških hasida, sve je mnogo jasnije i komičnije prikazano u epizodi Sopranosa s pričom o „Jevrejima i starim Rimljanima” nego u „Unorthodox”


Đorđe Kalijadis

Netfilxova mini-serija Unorthodox (2020), koju je osmislila Ana Vinger, a režiju potpisala Marija Šreder, predstavljena nam je kao jedan od vrednijih ovogodišnjih televizijskih projekata. Snimljena je prema autobiografskoj knjizi Debore Feldman Unorthodox: The Scandalous Rejection of My Hasidic Roots. U pitanju je priča o mladoj Jevrejki Esti Šapiro, iz hasidske zajednice bruklinskog Vilijamsburga, koja usled nesnalaženja u braku i neprilagođenosti u datim okolnostima rešava da napusti muža i pobegne iz zatvorenog hasidskog sveta. Esti Šapiro novi život započinje u „otvorenom” Berlinu.

Ne znam kako da izbegnem otkrivanje nekih delova sadržaja, ali minimalno spojlovanje neće smanjiti užitak za gledaoce. Mislim na one koji ovde možda i pronađu užitak. Sudeći prema ocenama kritike i publike, ima puno takvih. Ja ga nisam našao. Naime, kreatori serije nisu se u potpunosti držali biografije Debore Feldman, već su sa ciljem jačeg dramskog naboja izmenili deo koji se dešava u Berlinu, tako da sve što se dešavalo junaknji Esti u tom delu priče deluje pomalo nerealno, čime je narušena ozbiljnost drame.

Priča prati život junakinje Esti, njenu udaju za lokalnog mlađanog hasida po imenu Janki, kao i sve što je tome prethodilo. Čin provodadžisanja, venčanja, religiozno-običajnih rituala, mučnih pokušaja koitusa i sve ostalo vešto je prikazano kroz flešbekove iz kojih se kroz sve četiri epizode upoznajemo s onim što je uticalo na junakinju da pobegne u Berlin. Što se tiče samih hasida, stiče se utisak da se radi o jednoj tvrdoj, zatucanoj i zatvorenoj zajednici, što verovatno i nije daleko od istine, ali nije i jedina istina. Svaka zajednica ima svoju destruktivnu-mračnu i konstruktivnu-svetlu stranu. Ovde je prikazana isključivo ta loša strana, koja je po mišljenju nekih Njujorčana preuveličana, zlonamerna i karikaturalna. Opet, činjenica je da su zatvorene zajednice ljudima od duha preteške i nemam ništa protiv da budu meta kritike. Važno je samo pogoditi metu bez improvizacije i učitavanja. Između ostalog, možda je ta druga, svetlija strana ove zajednice realnije prikazana u seriji Shitsel (2013), što bi svakako trebalo proveriti.

Estinim bekstvom u Berlin priča prerasta u najbanalniji prikaz free your mind ideologije i donekle #MeToo mode. To je ta šifra kroz koju medijska stvarnost pravi crno-bele slike sveta. Insistiranje na dualističkoj podeli, koju s jedne strane predstavlja zatvoreni i zatucani svet određene nacionalno-verske zajednice, a s druge strane berlinska liberalna utopija multikulturalizma i slobode. Estin izgled i stil napadno asociraju na Jevrejku izašlu iz koncentracionog logora, možda čak i osobu koja je prošla kroz tretman hemioterapija, što je verovatno trebalo da predstavlja simboliku njene patnje. U Berlinu olako upoznaje novo društvo koje čine studenti muzičkog konzervatorijuma. Među njima ima belih i tamnoputih, gejeva i strejtera, bukvalno svi do jednog izgledaju kao družina preslikana s reklame za Beneton. U isto vreme, svi su „shiny happy” i pomalo komični kao Bobino i Marijino društvo iz Ludih godina. Dok je muž Janki i bludni hasidski sin Mojše ganjaju po Berlinu, Esti na jednom elektrorejv koncertu otkriva čari slobodnog izbora partnera, izglađuje odnose s davno odbeglom majkom koja živi sa svojom ljubavnicom, i uz podršku profesora arapskog porekla priprema se za audiciju koja se održava na muzičkom konzervatorijumu. Imajući u vidu da iza celog projekta stoje autori i glumci koji su pripadnici jevrejskog naroda, nema govora o nekakvom antisemitizmu, tako da bi bilo kakva učitavanja tog tipa bila besmislena. Glumci su zaista odlično uradili svoj posao, pogotovo Šira Has (Esti), Amit Rahav (Janki) i Džef Vilbuš (Mojše).

Nažalost, imajući u vidu zlokobnost ere političke korektnosti, sve je na kraju ispalo patetično i površno, mediokritetsko i proračunato. Imam utisak da autorke nisu dovoljno čitale ni Mojsija, ali ni Karla Popera. A što se tiče mračne strane njujorških hasida, sve je mnogo jasnije i komičnije prikazano u jednoj epizodi Sopranosa s pričom o „Jevrejima i starim Rimljanima”. Ko se seća, zna o čemu pričam.

 

Podeli s drugima
  • 13
  •  
  •  
  • 1
  •  
    14
    Shares