Inside-Llewyn-Davis

Ako ni po čemu značajnijem, ova priča će sigurno ostati upamćena po dobrom saundtreku, par odličnih epizodnih uloga i onih nekoliko sjajnih scena u kojima su sofisticiranom ironijom prikazani Dejvisovi susreti sa intelektualcima Kolumbija Univerziteta

Đorđe Kalijadis

Činjenica je da pojedini autori američkog filma, kako holivudskog, tako i off-holivudskog, uživaju status nedodirljivih. Takvim autorima je kritika posebno naklonjena, dok publika njihovim glorifikovanjem sebi gradi elitističko gnezdo, u kojem se samozadovoljno tapše po ramenu, diveći se sopstvenom intelektualnom dometu, kao i dobrom i jedino prihvatljivom ukusu. Činjenica je, takođe, da takvi autori imaju i dobrih filmova. Braća Koen su snimili nekoliko takvih, što se mene tiče, ali njihov poslednji film Inside Llewyn Davis nije prešao crtu kako bih ga uvrstio u svoje omiljene od ovih autora. Jednostavano rečeno, kritika je ovaj film nezasluženo uzdigla ne pijedestal najboljeg prošlogodišnjeg filma.

U pitanju je jedna epizoda iz života muzičara sa Grinič Vilidža, koja je po mišljenju nekih eminentnih znalaca ove scene, inspirisana biografijom Dejva Van Ronka. Ne znam koliko je to tačno, ali suštinski nije ni bitno. Dejva Van Ronka sam samo slušao, tako da ne poznajem detalje njegovog privatnog života. Priča o Luinu Dejvisu je melanholična slika života jednog folk muzičara koji pokušava da postane ime, na jednoj maloj sceni, koja je tih godina u njujoroškom svetu predstavljala avangardu među studentarijom levičarskog usmerenja, i koja je radi izražavanja svoje životne filozofije prihvatila folk pesmu i napravila “Veliki urbani folk bum” iz kojeg su ponikli Pit Siger, Bob Dilan, Džoan Baez, The Kingston Trio, Dejv Van Ronk. Lično sam očekivao da će taj deo cele priče biti prikazan detaljnije, sa dozom mitskog osvrta, ali toga se autori iz nekog razloga nisu dotakli. Sam lik Luina Dejvisa je poprilično nesimpatičan, tako da lično ne želim da verujem da je to zaista Dejv Van Ronk. U pitanju je jedna sebična i potpuno sjebana osoba koju je teško voleti, ali do kraja filma ostaje nedorečeno kakva je poenta tako izgrađenog lika.

Nije problem u tome što je nesimpatičan, jer ako ga uporedimo sa izuzetno zločestim kantri pevačem kojeg je tumačio Rip Torn u Djukovom remek-delu Dan isplate, Luin Dejvis je jagnje božje. Međutim kod Djuka na kraju ne izostaje poenta, dok su je Koenovi negde ispustili. Jedan deo filma, kada Luin Dejvis odlazi u Čikago, po atmosferi je veoma sličan delovima prošlogodišnjeg promašaja Voltera Sejlsa Na putu, snimljenog po velikom Keruakovom romanu. Navedena sličnost je potkrepljena i ulogom Gereta Hedlunda (tumačio Nila Kesidija) koji je pored sjajnog Džona Gudmena, jedan od Dejvisovih saputnika.

Kako bilo, nije sve tako crno, kao što se na prvi pogled čini. Muzika koju je T Bone Burnett odabrao, producirao i obradio za ovaj film je više nego odlična, i ako ni po čemu značajnijem, ova priča će sigurno ostati upamćena po dobrom saundtreku, par odličnih epizodnih uloga i onih nekoliko sjajnih scena u kojima su sofisticiranom ironijom prikazani Dejvisovi susreti sa intelektualcima Kolumbija Univerziteta.

Na kraju filma mi se, samo od sebe nametnulo, da je jedan od najboljih primera, kako je zapravo trebalo da izgleda ovakav film, delo Grace of My Heart Elison Anders iz 1996. godine, koje na jedan nepretenciozan i iskren način prikazuje priču inspirisanu biografijom Kerol King. E, to je bio dobar film.

Podeli s drugima