lub

Kao da vihor prelazi preko dirki, a ne ljudski prsti

Mario Eterović

Ubrzani ritam metropole se specijalno oseća početkom nedelje, u jutarnjim satima, baš kada sam kući. Ponedeljkom radim popodne. Ni zidovi ne sprečavaju vibracije nervoze made by neimaština da sa ulica atakuju na moju grudnu kost. Nakon mejlova i vesti, nosim komp u Milinu sobu jer tamo jedino mogu da ga prikačim na regularne zvučnike, u želji da Slobodanu odgovorim na neugodno pitanje „Esi preslušao ove albume što sam ti poslao?“. Mislim, fakat je da i nemam baš mnogo slobodnog vremena da mogu propisno da se posvetim s l u š a n j u  albuma. I, eto me, u napetom ponedeljačnom jutru, kako ležim okružen igračkama i pišem šta slušam jer biti drug je lepo, a i baš zabavno! kako Mili kaže. Sada, nisam baš siguran koliko je cenjeni publikum (priznajem, čitao sam pre ovog pisanija Basarinu kolumnu) zainteresovan za seriozniju muziku, ali držim da u svakoj bari ima poneka žaba sa cilindrom.

Lubomyr Melnyk nije mogao slikovitijim nazivom od Windmillsa da dočara kolosalan splet nota koje jurcaju sa klavira kao da vihor prelazi preko dirki, a ne ljudski prsti. Guglujte do wikipedije ili do njegovog interesantnog sajta ako hoćete detalje o ovom ukrajinskom pijanisti, kompozitoru i filozofu koji je jedan od začetnika „kontinuirane muzike“ – koja zahteva novu, izuzetno tešku tehniku sviranja u cilju postizanja „zvučne tapiserije“. Quoi?! Pa, brate, lepo sam ti rekao gugluj, ali ako baš želiš da ti udovoljim, zamisli obe ruke na klaviru kako žustro lete preko dirki, toliko brzo da ti se čini da prsti lebde, a u isto vreme noga ispod klavira (za tvoje oči haotično) poskakuje po pedali za produžavanje tona. TOLIKO brzo da samo Melnyk može to da svira, jedini na svetu.

‘El me ložiš? Ne, poštovani čitaoče, čovek je vlasnik dva Ginisova rekorda. Prvi cementira njegovu brzinu u neverovatnih 19,5 nota po svakoj ruci, u sekundi, što će reći da svaki od njegovih 10 prstiju dodirne po cirka 4 dirke u sekundi??!! I to smislene i planirane dirke, bratori. Meni to i dalje deluje kao SF, a njemu je donelo titulu najbržeg pijaniste na svetu. Drugi ginis je još nenormalniji jer tvrdi da Lubomyr može da svira čuku vremena sa prosečnih 13 nota u sekundi po svakoj ruci. Dakle, pričamo o umetniku koji je naš savremenik, a najverovatnije je najbrži pijanista ikada, od kenozoika do danas.

Ono što je divno i božanstveno je što Melnyk svoju cirkusku virtuoznost stavlja u službu filozofsko-kompozitorskog nadahnuća. Možda možemo da diskutujemo da li je genije ili ne, ali on svakako jeste vanserijski kalibar, original, retka pojava u moru bezličnosti.  I onda, na svom poslednjem albumu, povrh svega, napiše 2 kompozicije za 2 klavira. Dakle, sve ovo ludilo x 2. U uspešnom ekspresionističkom zvučnom dočaravanju Vetrenjača neočekivana lepota leži u sofisticiranim lirskim pasažima. U momentima kada silovitost zvučnog zamaha dostiže svoj orkanski klimaks, i kada kiša nota pada po ušima stvarajući sliku talasa koji sa svih strana nadiru preko palube, nenadano i nežno, ispod grmljavine talasa, počinju da izranjaju intimne niske bisera koje dodiruju onu najplemenitiju crtu koju čovek poseduje, a koja je najpribližnija osećaju nostalgije.

Pada mi na pamet Philip Glass kao motiv za poređenje. Znate kako je kod Glassa sve matematički precizno? Kada se upali gomila lampica na sekvencerima koji mehanički nemilosrdno vrte one njegove brzalice? I nema zbora, muzika je lepa, ima prepoznatljivu melodiju, a oseti se i neki dašak romantike koji je gospodske prirode. Problem je što je sve to, ipak dehumanizovano, i što su sve te emocije na distanci, kao gledanje slika u muzeju. Bezbedno je, možda, reč koju tražim. Bezbedno za njega i bezbedno za slušaoce. To vam je, kompanjerosi, USA. Racionalnost ispred svega. A, čovek nije racionalno biće, iako se mnogi zavaravaju da jeste. Sada zamislite kako se razbija ta Glassovska sekvencirana priroda, kako divlje korenje razvaljuje mehanizovane paterne, i kako se usložnjavanje harmonijske strukture odigrava po dubini, a ne po površini. Kako, odjednom, ritam počinje da pulsira kao živo biće, a slojevi nota počinju da izviru iz drugog, trećeg, četvrtog plana… nota za koje počinjete da mislite da su organske i da ne dolaze sa nekog instrumenta, već iz nekog mističnog prostora koji je u isto vreme i fizički i mentalni, iz neke uzbuđujuće heterotopije. Jel zamišljate?

Ako ste na pravom putu, onda polako počinjete da osećate muziku Lubomyra Melnyka. To vam je, kompanjerosi, istok. Mistika i metafizika. Nema distance, muzika nadire ka vama i traži da razbije granicu i da uđe u vas. Nije ovo album koji je na prvu loptu, mada ne bih rekao da je težak za slušanje. Više je u pitanju muzika koja zahteva da joj se spontano prepustite, a ne da je studiozno slušate. Komleksnost jeste prisutna, ali nije dominantna u doživljaju slušanja. Ipak je ovo jedna lirska, melodična, slovenska priča. Koja koristi vetrenjače kao simbol za ljudsku upornost da stvara i istrajava uprkos i uz snažne vetrove. Monumentalno, a dirljivo.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •