cripple

Crno u metastazi očekivano krasi gnev i očaj kakav samo život u civilizaciji može da izazove

Marko Nikolić

Giulio The Bastard, pevač i vođa dugotrajne italijanske hate grind atrakcije iz Astija na severozapadu čizmolike zemlje, već decenijama privlači pažnju (iliti “kontroverzu” kod PC nastrojenih čitalaca) neprikrivenim srboljubljem koje se očituje na njegovim majicama koje krase imena svetinje Црвене звезде, Републике Српске, dvoglavih orlova (koji ionako u srpsku tradiciju stižu iz Rima preko Vizantije, a prisutni su bili i kod Habsburgovaca i, guess what?, parni brojevi mistički i heraldički nisu najsrećnije znamenje jer većina (tj. sve, među nama rečeno, te) državolike tvorevine koje su se njima ogrtale više ne postoje), генералом Младићем & Жељком Ражнатовићем Арканом.
Sve se to lepo može snimiti na dugotrajnom dividiju prikladnog naziva Blackmails & Assholism, pa ček it aut on jutjub ako imate višak vremena. Uz hrvatske Patarene (s kojima Giulio beleži saradnju) i belgijske Agathocles, Bastardsi generacijski spadaju međ’ najcenjenije evropske grind atrakcije van ostrva, što je bilo dovoljno za deal sa levijatanskom izdavačkom kućom ekstremnog zvuka – američkim Relapse.

Ovaj put s tekstovima na italijanskom (ranije u opusu grupe beležimo i pesme na engleskom i srpskom, mada je muzika takva da je svejedno da li se ne štedi svahili ili latinski), Crno u metastazi očekivano krasi gnev i očaj kakav samo život u civilizaciji može da izazove. Ako izuzmemo pominjanje “Jame” Ivana Gorana Kovačića u jednoj od pesama, nema serb-related materijala (ni ranije ga nije bilo previše, izuzimajući naravno vrhunsku Desperately Insensitive, strasni komentar na NATO agresiju na Srbiju, sa jednog od prethodnih albuma), više se troše beskonačne zalihe mizantropije, a posebno su na udaru punk preduzetnici iz so called indie muzičke industrije (Promo-Parassita).

Priznajem, više volim Cripple Bastards na papiru nego u praksi, njihova muzika je suviše oruk-we-can-do-it-together za moj ukus i nova ploča u tom smislu nije izuzetak. Tehnički je sve pod konac, ubadaju se prave neuralgične tačke, agresija i abrazivnost su na zavidnom nivou, ali kad se podvuče linija krajnji utisak je ravan i ambivalentan, dakle sve ono što grind core nije.

Podeli s drugima