nyhc

Susret sa njujorškim hardkor pankom ostavio je velike posledice ne samo na ukus, već i na životne nazore poklonika gitarske žestine. Evo i dugo čekane knjige kojom se objašnjava njegova geneza, rečima samih učesnika i svedoka. Direktno iz samog srca „Velike jabuke“ – sa sve košticama i peteljkom pride

Marko Nikolić

Veoma je lepo kada ti se neke intuitivne želje ostvare – pri kraju jednog od pasusa prikaza filma CBGB izrazio sam nadu da će i njujorška hardkor priča biti ispričana. Tony Rettman i renomirana izdavačka kuća Bazillion Points kao da su čuli moje tihe vapaje kada su krajem prošle godine rešili da ukoriče sećanja vinovnika sa ove po mnogo čemu unikatne scene, nastale bukvalno ni iz čega. Dvestašezdesetak stranica kasnije, bogatiji sam za informacije o nekoliko desetina novih imena, mnoštvo novih anegdota o ranijim favoritima i jedno relaksirano čitalačko iskustvo.

S obzirom da je reč o muzici koja je tek jednim svojim delom komercijalizovana, nema šanse da je ona u vaš život uletela slučajno. Što se mene tiče, moj prvi dodir s hardkorom došao je putem TV Palma koja se noću služila ponudom MTV kanala za popunu svoje programske sheme, pre nego što su te rupe počeli da krpe „švedskim akcionim“ filmovima. Kao da je bilo juče, sećam se spota za Punishment grupe Biohazard (99% likova u spotu su lokalni muzičari) u kultnoj emisiji Headbanger’s Ball koju je vodila Vanesa Vorvik. Kao neuki dvanestogodišnjak, za bruklinski bend sam mislio da sviraju thrash metal, pošto su tada na aktuelnoj evropskoj turneji bili predgrupa Kreatoru, nemačkim ambasadorima tog podžanra. Pet godina kasnije, gledao sam ih u novobeogradskoj Hali sportova, a međuvreme sam ispunio upijajući saznanja tada jedinom mogućom „štap i kanap“ metodom, baš kao i žustre zvukove sa kaseta i diskova koje su mi pozajmljivali upućeniji školski drugovi (pozdrav za Štajgu!) i ostali poznanici iz grada (pozdrav za Taš i Bogosloviju!). Kao što se može primetiti, ta dečačka fascinacija je i dalje u životu.

Tek po čitanju Rettmanove knjige, donekle mi je jasan paralelizam sudbine ovog muzičkog pravca sa generacijskim odrastanjem pod Slobom i sankcijama – u oba slučaja, te priče su nastajale pod senkom većih. Što se tiče hardkora, preteča je bila ona kanonizovana saga o počecima panka kojom se bavi pomenuti film; u slučaju poslednjih generacija Titovih pionira, jasno je da pričamo o SFRJ i njenom vođi, ćopavom Zagorcu. Gledano očima fabrikovane današnjice i mereno njihovim kamenim kriterijumima, hardkor i devedesete su u startu deklasirani, ali rešeni da ostave svoj trag. Zato ta muzika i jeste bila negde logičan soundtrack te decenije za neke među nama, terajući nas da pokušamo da budemo dobri i za sebe i za druge u jedno konfuzno i nesrećno vreme, čak i kada lične odluke da se prestane sa jedenjem mesa ili da se kućni insekti po svaku cenu ostavljaju u životu nailaze na osudu, podsmeh i negodovanje najbliže okoline.

Autor se za potrebe pisanja NYHC-a potpuno povukao sa stranica svoje knjige, zadovoljavajući se beleženjem reči samih vinovnika sa scene i njihovim montiranjem unutar poglavlja. Derida bi bio ponosan. Sve počinje kada pankeri u najvećem američkom gradu shvate da je „prvi/novi talas“ ovog žanra na lokalu mrtav jer su sva etablirana imena postala deo muzičkog biznisa, omekšavajući svoj zvuk prilagođen radio talasima i širim slušalačkim masama. Deca iz uglavnom siromašnih, razrovanih emigrantskih porodica iz grada i okoline pronalaze svoju novu familiju ujedinjenu ljubavlju prema gitarskoj slobodi, na mestima za svirku i blejanje. Spontano i organski nastaje scena, verovatno poslednja autentična u kojoj je ljubav prema određenoj vrsti muzike sa sobom povlačila i određeni način života. Bez ikakve pomoći muzičke industrije i PR timova, sama od sebe.

U tom smislu, zanimljiva je opaska članova grupe Kraut, inače prve njujorške hardkor grupe koja se mogla pohvaliti LP albumom, po kojoj su nezavisnim etiketama za vreme Reganove vladavine opraštani svi dugovi i porezi ukoliko bi otišle u bankrot, zato što se američka administracija bojala još jedne omladinske pobune, koju je na ovaj način predupredila. Zato je njujorška scena morala da se osloni na sopstvene snage – nastala kao reakcija na fabrikovani kult „rok zvezda“, tek sa hardkor koncertima (neretko bez bine) izvođači i svedoci su izjednačeni, a preko moshinga i crowdsurfinga svako od prisutnih imao je svoju ulogu u fešti, sa sve fanzinašima, prodavcima ploča i markantnim facama kao ukrasima jednog potkulturnog pokreta.

Ljudima sa strane sve to verovatno zvuči kao monotono „drndanje“, no i na primeru ove, sada već globalizovane lokalne scene i njenog tekstualnog portreta u vidu ove knjige možemo otkriti svu šarolikost ponude koju ona skriva – od sjebanih tinejdžera željnih zabave, alkohola, opijata i koncertnih tuča do striktnijih straight edge/vegan/Hare Krišna tendencija apstinencije u cilju samopoboljšanja, u NYHC su lepo objašnjene i žanrovske epizode unikatnosti njujorških skinheda koji su pre bili neka vrsta grozomornih uličara spremnih na sitni kriminal usled nemaštine nego poštovaoci ideologije onog gadnog bečkog mazala (posebno kada se ima u vidu da su mnogi među njima poreklom – Latinosi), napetost i privlačnost između hardkora i metala, „rivalstvo“ sa makar podjednako bitnom bostonskom i vašingtonskom scenom (koju su za razliku od njujorške sačinjavali pripadnici više srednje klase, deca diplomata itd), purističke i elitističke tendencije, brojne sulude dogodovštine iz skvotova i parkova, „odmor“ iza rešetaka, letalna skretanja u pakao droge…

Neke nedoumice po čitanju ove knjige ostaju nerazjašnjene – i dalje je misterija šta danas radi i čime se bavi Amy Miret, pevačica crust peace-punk grupe Nausea i nekadašnja supruga frontmena sastava Agnostic Front Rogera Mireta. Takođe, velika je šteta što među Rettmanovim sagovornicima nije bio i Harley Flanagan, nekada dvanaestogodišnji bubnjar The Stimulators, dečko koji je sa devet godina objavio zbirku poezije za koju je predgovor napisao niko drugi do kućni prijatelj Allen Ginsberg, i nešto kasnije basista i lider grupe Cro-Mags, sa čijim članovima već dugo nije u dobrim odnosima, što je ne tako davno moglo da se završi i fatalno po njega.

No, izostanak ovih pikanterija nipošto ne umanjuje kvalitet ponuđenog dela, majstorski finiširanog prigodnim listama najboljih sedmoinčera, albuma, kompilacija i demo snimaka koje je njujorška scena u prvoj dekadi postojanja porodila. Moj cilj da ovaj tekst bude što duži kako bi mogao da napakujem što više muzike je sproveden u delo, zato što mi je ova muzika intimno bitnija od svih reči zajedno.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •