Bićemo prvaci sveta – Darko Bajić

Izlazim s novinarske projekcije i čujem dvojicu kolega kako komentarišu: „Uh, kako sam voleo to vreme.“ Otprilike, to bi bio najjači utisak o filmu. Iako pozitivan, istovremeno je i najveća mana Bajićevog filma

Milja Lukić

Film će neminovno pratiti poređenje s Montevideo, Bog te video – oba se bave sportom (neko se usudio da pita: „Je l’ to sad neki novi žanr – sportski film?“), i oba su „iz epohe“. To svakako nije dovoljno za poređenje jer su – sasvim različiti po atmosferi, postavci, dramaturgiji…

U Bićemo prvaci sveta teku dve paralelne radnje, iz perioda posle Drugog svetskog rata, kad mnogi nisu ni znali šta je to košarka, a ako su i čuli, mislili su da je golman obavezan; i drugi tok, doduše s istim junacima, kad smo zaista postali prvaci sveta u košarci. Po mnogo čemu značajno zlato i u lokalnim okvirima, ali i u svetskim – ne postoje više samo SAD i SSSR, već se tu umetnula i neka Jugoslavija.

Na neki način, Božija je, i božanska, pa i božanstvena pravda, da se ta košarkaška klica začela u Beogradu, među zidinama Kalemegdana. Istovremeno, to je i klica Crvene zvezde i Partizana, što je lepo utkano u ovaj košarkaški milje. Četvorica momaka započinju neku „amerikansku“ igru za koju je potrebno postaviti koš. Za fudbal su potrebna samo četiri kamena, po dva za svaki gol. Ovo je neka drugačija igra, dolazi izdaleka, deluje pomalo i subverzivno. Četiri momka i njihov san, da postanemo prvaci sveta, ostvariće se posle četvrt veka, u Ljubljani. Film ne teče pravolinijski, smenjuju se poratno vreme i 1970. godina. U tome i jeste kvaka – 1970. je veliko finale, i trebalo bi da bude samo posledica, onaj prolog u dramskom tekstu koji je „mur na pečat“ započete priče o četiri momka i počecima košarke.

Verovatno niko, od začetnika ideje, preko producenata do reditelja i scenaristâ, nije mogao da odoli da ne pokaže Koraća, Daneua, Ćosića, Kapičića, Tvrdića… koji jesu bitni za pobedu, ali uopšte nisu za priču. A priča je okosnica ne samo ovog filma, već svakog filma koji pretenduje da vam drži pažnju. Nama, koji te igrače pamtimo, to će biti značajno i budiće nam se mnoge uspomene kad se u kadru na sekund ili dva ili tri ili četiri (ali ne više) nađe na primer jedan Simonović, ali onome ko o tome ništa ne zna, to je nepotreban višak. Previše šminke na već našminkanoj devojci. Koliko god ta 1970. bila značajna i najjači utisak (stvarno smo postali prvaci sveta), to je i najveća mana ovog filma. Razlomila se priča, iscepkala i razvodnila. Ili je to trebalo rešiti na drugačiji način.

Međutim, kad je Šimunec (idejni tvorac i jedan od producenata filma) na konferenciji za štampu rekao kako nameravaju da snime još dva nastavka jer: „Kako ne ispričati priču o Kići, Praji… i o generaciji koja je na pobedničkom postolju s leve i desne strane imala dve najveće sile?“, postalo je jasno da pominjanje svih tih imena koje pamtimo jeste odličan marketinški potez, ali… To „marketingovanje“ filma išlo je nauštrb dobro započete i snažne priče o počecima košarke, o četiri života posvećena tom sportu. Dobro je počelo, međutim, kao da se neko uplašio od ulaženja u dubinu, od razvijanja priče i psiholoških profila junaka, ili je mislio da je jači efekat ako „sinovi košarkaša igraju svoje očeve“, makar to bile sekunde. I da su hteli, momci nisu imali vremenski okvir u kome bi pokazali nešto više osim „vidi, Kapičićev sin“. Starijoj publici, i to samo ovdašnjoj, to znači, ali to je samo dokumentaristički fakat. Ništa više od toga.

A lepo je mogla da se još razradi ljubavna priča velikog filmskog potencijala između Nebojše Popovića i njegove „osmice“, košarkašice Maje iz Zagreba. Ili, da se dâ više prostora „profesoru“ Nikoliću, ili Šaperu, ili Stankoviću… Svaka od te četiri priče nabijena je dramaturškim potencijalom, a ovako su skrajnute. Popović je jedini čija „priča“ pije vodu – nije pao s Marsa u film, vidimo mu početak, razradu i kraj.

Ovaj film nesumnjivo će se gledati, ali neće ostati upamćen. Ako želite da saznate nešto više, odgledajte dokumentarnu seriju Bili smo prvaci sveta (skoro sasvim ista ekipa je pravi), radnim danom svakog prepodneva. Sigurno se nećete razočarati, naprotiv. Da li ćete voleti Bićemo prvaci sveta? Hoćete, zato što ste „voleli to vreme“, i film vas vraća u njega, ali samo imenima.