rectal

Zato što fekalije na anus izlaze

Marko Nikolić

Em što svi funkcionišemo u paralelnim, ličnim stvarnostima, em sami sa sobom često prelećemo iz jedne u drugu stvarnost, dajući oduška različitim stranama naših ličnosti, često kontradiktornim ali bez brige da će se duhovno poništiti upravo zahvaljujući blagodetima ovog mentalnog pasoša po teritorijama bez granica i obrisa u cilju pronalaženja i održavanja personalnog balansa. Putujući po dimenzijama, u nekima smo zato što smo na njih egzistencijalno primorani, neke druge su nam ipak draže jer ta vrata otvaramo ključem slobodne volje. U epohi kada je demokratija svedena na proceduralni obrazac čija je jedina svrha da utabanim putanjama kapital klizi glatko, ovaj izbor stvarnosnih dimenzija nam je jedini preostali izbor za koji se nešto suštinski pitamo.

Već na Even the Flies Won’t Touch You (Ni muve te ne bi dotakle), debiju čikaških Rectal Hygienics (Rektalnih higijena) iz 2012. audio moljcima je bilo jasno da se suočavaju sa ekipom koja baš i nema taj izbor već je svedena na uličnu marginu u kojoj se nižu izdrogirane drolje,seksualni perverti i njima slične izmučene duše išibane preživljavanjem na oštrom gradskom vazduhu, spodobe čije samopouzdanje konstantno teži nuli, a oskudica je jedini apsolut dramskog predloška za fetišistički porno. Ovaj, prilično abrazivan i bučan album i dalje je stroga kazna za nenaviknute uši, u svoj svojoj sirovosti, surovosti i nemilosrdnosti, dok tekstualni štof kipi od izliva gneva, omalovažavanja i najprizemnijeg vređanja, posebno “lepšeg” pola. No, intuitivno, nadlogično primećen kvalitet rektalne ponude u odnosu na brojne, slične fantazije bubuljičavih tinejdžera u underground domenu je proživljena ubedljivost koja tera žmarce na kožu, kao ono Selinovo agonijsko teranje maka na konac savesti ili svodnička, brutalna iskrenost Ajsberga Slima do krajnjih granica, koje ubijaju u pojam u svojoj detaljnosti, ali istovremeno i oslobađaju, osnažujući čitaoca.

Novi, tek objavljeni drugi album, ironično naslovljen Ultimate Purity zatiče bend u ornom raspoloženju produbljivanja i rafinisanja početnih postavki estetike odvratnosti. Već uvodna Addicted To Filth raspršava snove o čistoti iz naslova na gelere i gelerčiće, bacajući “iz udarca” slušaoca svom elektrifikovanom silinom u dobro poznati svet štroke, prigušenih crvenih lampiona i mračnih barica kojom se šunjaju isceđene dvonožne kreature. Zvanična priča o ličnoj ostvarenosti, sreći i progresu ovde je samo kulisa u vidu ilustrativnog govornog sempla koji progovara o prestižu privilegovanih klasa društva (advokatima, lekarima, fakultetlijama), mrtvo slovo na papiru za ljudske fleke u stanju permanentne konfrontacije sa okolinom, svetom i ponajpre sa samima sobom, dajući ton za ostatak ploče koja u nešto manje od pola sata funkcioniše kao čudovišni organizam, bluz distorzirane grmljavine, jecaj ljudskosti iz smrdljivih usta mizantropije ili ugriz istrulelih zuba, čvrst i postojan kao stisak ručice upišanog i usranog, uplakanog odojčeta, zaključno sa ilustrativno naslovljenom Dirty as Fuck. Seciranjem pojedinačnih pesama neka se bave hirurzi u duši, mi ovde imamo posla sa albumom (izdanje etikete Permanent koja u katalogu ima i jedan album Purling Hiss, a ovaj je štampala u 500 komada, od čega 150 na vinilu boje sperme) koji Rectal Hygienics (zajedno sa prošlogodišnjim favoritima Burnt Skull) smešta u samo srce vitalnosti undergrounda – kao artikulisani glas margine neopterećenog diktatom oficijelnog licemerja.

Naravno, aktivnost benda po samoj egzistencijalnoj ivici nije promakla misaonoj muzičkoj policiji (čitaj pseudo-alternativni sajt Pitchfork) koja je, predvidljivo, optužila grupu za mizoginiju i ponižavajući odnos prema ženama. Da kontroverza bude još veća, članovi benda osim sviranja u bendu, drže i jedan prostor za sviranje (skvot) u Čikagu u potpunosti posvećen marginalizovanim grupama, ljudima sa ulice, dakle i ženama. U senci lažnog sukoba konkretnog (aktivizma) sa plakatskim (upiranjem prsta), ostavljamo na stranu pitanja da li bi mizoginija nestala kao društvena činjenica da sad svi krenemo da pevamo o cveću i pčelama, ili bi svi vojnici osramoćeni odložili oružje kada bi se, recimo, doneo dekret da se više ne snimaju ratni filmovi. Odgovori su, naravno, apsurdni u svojoj rezolutnosti. No, još interesantnije u ovom, ko-zna-kom udaru na nejake (a Amerika vrvi od sličnih primera stišavanja muzike koja joj nije po volji, da za ovaj put pomenemo samo lov na veštice Tiper Gor, tadašnje žene velikog “humaniste” Ala Gora, protiv “muzičkih opscenosti”; za vreme Reganove vladavine, demokrate su se u toj epizodi pokazale kao zatucanije od uobičajenih republikanskih “seljačina”; petnaestak godina kasnije gotovo isti likovi su izvršili agresiju na Srbiju) je nešto drugo: kao što nas iz svih medijskih oružja danonoćno ubeđuju da je sve u našim životima moguće svesti na robu, iako se intimno opiremo takvoj ideji iz sve snage jer, avaj, neke stvari nemaju cenu, isto tako imamo na delu institucionalizovani napor da se sva umetnost, posebno savremena, svede na zabavu, iako većina najvrednijih umetničkih artefakata svojim nastankom, postojanjem i snagom pouke stoji u potpunoj opoziciji sa današnjim poimanjem i (političkom) svrhom industrijskog zabavljanja. Iako mnogi vole da se, kao na nekom jadnom maskenbalu, kite njegovim perjem, pa im pesme na kraju balade završe u reklamama, underground je zabran u kome i dalje materijalni motivi nisu presudni, pa samim tim ni dela koja odatle potiču ne služe zabavi. Pri susretu sa albumima poput ovog, jasno je da u kovitlacu lažnih potreba, u ljudima i dalje ima dovoljno volje i snage i da izraze one prave, među kojima su svakako i potrebe za izražavanjem i bivanjem u toku.

Da skratimo i privedemo priču kraju: muzika Rectal Hygienics po svoj prilici neće završiti u nekoj reklami, a njena ekstremna, brutalna i nasilna priroda pre govori o propasti nego o očuvanju društvenih “vrednosti” koje su tako jasne kada ih treba naturiti drugima, a skroz maglovite kada ih predstavljamo sami sebi (tj. ona nekolicina junaka koja se uopšte odvaži na tako nešto). Ipak, imamo izbor, ako se potrudimo, makar da li ćemo živeti u zašećerenoj ili nekoj drugoj, gorčoj stvarnosti. Zato je u sve većoj lavini ovogodišnjih pamtljivih izdanja, ovom pripalo prvenstvo recenziranja. Veličina rektalnog trijumfa ponajviše se ogleda u tome što u njemu nema proseravanja. (9.5/10)

Podeli s drugima