THCF-THCF-je-vise-od-repa-400x225

Na novom albumu ambasadora beogradskih ulica moglo je biti i kudikamo više kvalitetnijeg repa

Marko Nikolić

Film Vidimo se u čitulji, knjiga Kriminal koji je izmenio Srbiju i hit intervjui sa šefovima podzemlja kratkog roka životnog trajanja koje je sredinom devedesetih u Nedeljnom Telegrafu naveliko štampao pokojni Ćuruvija, predstavljaju formativne koordinate za beogradski duet THC la Familija (THCF), koji i svojim trećim (ako ne računamo dodatnu saradnju sa Škabom) albumom veličaju ulicu, predstavljajući se kao njeni verni portparoli. No, kao i(u najvećoj meri) u slučaju Škabovog Sindikata, i THCF kao nastavljači jedne (središnje?) linije beogradske hip hop scene ima problem da udahne život u svoj credo, i pojmove kojima barata osnaži nečim opipljivijim i familijarnijim.
Prvi deo albuma tako gotovo da striktno protiče u represent pesmama u kojima je THCF apsolut, mada ostaje nejasno šta se konkretno slavi (što je za duet koji čine Bore i Stefan manir još od rane i simbolički slično maglovite pesme Za ulicu, ortake). U opticaju su mahom hibridne floskule presađene iz nepresušne dizeldogme i od ranije poznati mitologizovani asfaltni obrasci povezani s ložačkom materijom (naravno, i ovde je za potrebe jednog skita rabljen Poslednji krug u Monci), dok je premalo (ako uopšte) živopisnih ličnih iskustava i novih, svežijih uglova gledanja. Kad je predmet teksta jasno definisan, kao što je to slučaj s patriotskom Ne mrzim nikog al’ ne dam ni na svoje, krajnji rezultat je mlak jer teško da će ikome ova pesma nešto posebno otvoriti oči – one su ili već otvorene ili će nastaviti da spavaju, a apologetski uvod otkrivao je mnogo veće ambicije. THCF patriotizam (nesvesno) pristaje na zadatu inferiornu ulogu unutar vladajućeg antinacionalističkog diskursa, u kome za njega zapravo ni nema mesta, pa je i zbog toga krajnji ishod takav kakav je. Strukturno, pesme u ponudi su ko jaje jajetu – otvara ih Bore, sledi zapaljivo navijački refren (eh…), a zatim Stefan privodi stvar kraju. Od ekipe sa sada već decenijskim stažom, koja je umela ulično da poentira (Trenerka stil, Život nije samo jedan), a ponekad i da sastavi sa zemljom (Borac, ubedljivo najjača traka u opusu grupe), bilo je opravdano očekivati više od kanonskog utvrđivanja opštih mesta i šablonske egzekucije.
To ipak ne znači da je čitav album operisan od uzbuđenja – prvi adut je primerno minimalistička HC saradnja s Goldijem, reperom iz Trstenika u traci Priča sa terena (posebno se ističe linija: Sredina nije urbana, već usrana/ Crna hronika vam lepo zvuči s mojih usana), a osveženje su i opuštenija Halkidiki je kurac, te najslobodnije izvedena Najjača pesma, sa spretno umetnutim Vengaboys semplom. Ipak, krajnji utisak je da je na THCF je više od repa moglo biti kudikamo više kvalitetnijeg repa.

Podeli s drugima