Aleksander Peleman – Napred istok! – zvuk-vreme-prostor – Putovanje u potkulturne zone Istočne Evrope
Muzički putopis izdavača fanzina i magazina Zonix dotiče se i alternativne ponude ovdašnjih krajeva
„… s druge strane realkapitalističkog i realsocijalističkog stanja (svesti)… sve drugo u Jugoslaviji je bilo tačno onako kao i bilo gde drugo, samo (kao i bilo gde drugo, inače) malo kasnije i skromnije nego u Engleskoj ili New Yorku: pobuna i eskapizam, ljubav, ples, koncerti, klubovi i partiji, moda, drskost, distinkcija i biti kul, zabava, stil, muzika, seks(izam) & droge & rokenrol, ideali, konsekventnost i ludilo, špekulacije i rasprodaja. Pubertet vlada gradom.“ – Johannes Ullmaier
Svojevrsni – literarno i bukvalno – putopis istočnom (tamnom) stranom starog kontinenta, (pre)pun je činjenica i podataka koje je teško proveriti. Ako ste svesni toga, onda vam čitanje knjige izdavača fanzina i magazina Zonic, Alexandra Pehlemanna, može priuštiti izvesno zadovoljstvo. Ponajviše zbog imena koja čujete po prvi put, a možda i onih koja čujete po hiljaditi. Perspektiva (uglavnom diskofilske prirode) je, iako na momente naivna i dobrodušna, ono što će vas verovatno naterati da preispitate neke vlastite kanone i klišee u koje ste vremenom, namerno ili ne, svesno ili ne – utonuli.
Možda i nije preterano zanimljivo kad vas autor u saradnji sa nekoliko važnijih likova sa publicističke „scene“, kao sto su Jaroslaw Rudis, Yiriy Gurzy, Felix Kubin, Alexei Monroe ili Biba Kopf (Chris Bohn) uvlači i provlači kroz talog ličnih utisaka i sećanja. Prva putovanja iz Frankfurta na Odri u Poljsku, prelasci granice, krajem osamdesetih, sa licencnim izdanjima albuma Dead Kennedysa ili lokalnih ander- i over-graund vedeta. Priča postaje zanimljivija tek u četvrtoj četvrtini, kad u nama vremenski vrlo bliskom periodu, kao stipendista Robert-Bosch fondacije, dolazi u poznate krajeve.
Kad ga Koja iz D.K. dugo posmatra, skoro bez reči i kroz dim cigarete, ili lokalni novinar u dugom monologu obaveštava o beogradskom punku, kulturnom otporu naspram diktatora, radiju B92 i festivalu „Exit“ u Novom Sadu.
U Sarajevu atmosfera između Koje i Alexandra otopljava, lokalni fotograf i društvo s ushićenjem slušaju snimke anonimnih bendova iz DDR, ali ga i posle ispale za smeštaj. Klasika.
Atmosfera s koncerta Sch februara 1992. na kome (deo) publike pozdravlja zastavu s ljiljanima poznatim dizanjem desne ruke, predmet je kratke, pa i problematične analize događaja i uloge nemačke države u događajima pre i posle balkanske kataklizme.
Sledi skidanje kape Pankrtima, razgovor sa slovenačkim guruom Igorom Vidmarom i priča o montiranoj fotografiji Metodija Zlatanova i Huga Balla, nastaloj pod kreativnom palicom kolektiva IRWIN.
Najzanimljiviji delovi ostaju kratki pasaži u kojima se opisuju značajni albumi. Alexei Monroe diže na pijedestal mađarske B.P. Service i koncert Autopsie 2012 negde u (Rusiji, Češkoj ili Poljskoj)… Feliks Kubin se poklanja istarskim Gori Ussi Winnetou i ploči „Mah 2“ hrvatskih SAR Stoicizmo. Robert Mießner pominje nikad prežaljene Begnagrad i njihov istoimeni album iz 1982, koji su Izraelci Mio Records re-izdali 2013. Kao i kasetu Aporea: Na rekah Vavilonskih (1988).
Priložena CD kompilacija, izuzetno je zabavna, informativna i zanimljiva. Ponajviše zbog Borghesie i „Nemoj“ D.K., za koju Ullmaier kaže: „apsurdna redukcija i virtuozno izoštravanje – Jugoslavija koja ne može ni sa čim na svetu da se uporedi i najvizionarskija muzika njenog vremena“.
Za kraj dva zanimljiva prevoda domaćih naslova: „Es Gefällt mir, wenn es dir nicht angenehm ist“ i „Ich habe gesprenkelte Augen“. Sviđa mi se da imam šarene oči. Otprilike.
I dosta za (juče,) danas (,sutra).
Ostavite odgovor