Taurus – No/Thing (Devout)

Parče kompresovanog vazduha u kome se potmuli tonovi prelamaju u tamne boje, tačka u kojoj metal napušta svoju „meku mašinu“ i poništava granice među (pod)žanrovima, zasnivajući carstvo posvećenog duha. Čista umetnost i jedan od albuma godine

Marko Nikolić

Tiho i bez previše pompe, kako to već dolikuje muzičkom podzemlju, grupa Taurus se sredinom ove godine oglasila svojim drugim albumom No/Thing. Čine ga dve cure koje dolaze iz Portlanda, Stevie i Ashley, iako na naslovnici izgledaju kao da su im preduzimljivi rođaci iz obližnje oaze upravo ugovorili brakove sa ljudima koje u šatoru lokalnog šeika svakog časa čekaju da upoznaju. (Ashley (levo) kao da se pomirila sa sudbinom, Stevie (desno) izgleda kao neko ko je poneo nož za svaki slučaj :)).  Od usta do usta, od adrese do adrese, glas o ovoj briljantnoj eksperimentalnoj ploči širio se diljem internet rezervata istančano drugačijeg muzičkog ukusa. Nomen est omen, i za manje od četrdeset minuta po preslušavanju albuma, postaje jasno je da njegovo ime nije slučajno odabrano – u muzičkom ritualu dve sveštenice spiritualnog kulta, „Ništa“ je jednom kosom crtom prelomljeno u „Nestvarno“, tj. „Bez stvari“. To je već „Nešto“.

No/Thing je jedno od onih ostvarenja koja se slušaju u celosti, svaka tema je deo mozaičke naracije koja pred slušaoca postavlja prepreke ali ga i obilato nagrađuje za strpljenje, toleranciju i ostale demokratske vrednosti na recikliranom medijskom papiru. Kao i svaka čista, totalna umetnička forma i ova se bazira na slikama, slobodnim mentalnim asocijacijama koje bude u imaginaciji slušalaca. Uvodna No/Thing Longing, Human Impermanence svojim osnovnim rifom proizvodi žmarce podražavajući hod anksioznog pauka. Gusta mreža biva brzo ispletena posred živog blata nelagode kao da je reč o audio komentaru memljivog užasa devetog kruga pakla. Lives Long for Own pojačava ovaj utisak seleći duše u grotlo aktivnog vulkana, uz znalački pogon Stivinih rifova satkanih od kuljajuće lave, uz gitaru čiji  „iskošeni“ ton podseća na avangardne doprinose francuskih mračnih mistika Deathspell Omega, na pola puta između progresivnog black metala i nečega za šta još uvek nije pronađen opšte prihvaćen termin.

Još od legendarnih Blind Idiot God, koji su svoj beskompromisni gitarski impresionizam sekli ništa manje ubistvenim dubplateovima, nije bilo benda poput Taurusa, grupe koja svoju metalštinu tera do potpunog napuštanja žanra u cilju dosezanja čistog umetničkog oblika. Jasno je da su se devojke inspirisale lagerom obližnje kalifornijske black metal tradicije koja počiva na legatu nedokučivih Weakling (sastavljen od članova Fucking Champs. čiji instrumentalni metal za nemetalce još uvek čeka nadogradnju mlađih snaga), kao i bezobalnoj doom produkciji, koju spoljašnji muzički svet trenutno prepoznaje kao nešto najvrednije i najautentičnije što metal trenutno može da ponudi. Posle početna dva koraka, hod postaje potpuno njihov i kreće se u pravcu neistraženih teritorija, a osim misterioznog i na smrt bolesnog Marokanca Abu Lahab, mađarskih inovatora Thy Catafalque i kultne ukrajinske atrakcije s kraja prošlog veka Vetche, u ovom kontekstu padaju na pamet i avangardni virtuozi poput Orthrelm ili Psyopus kao aftermetal reference. Pod iskusnom producentskom šapom Billyja Andersona, Taurus ipak ne ostavlja prostora za sviračke egzibicije – oslanjajući se na repeticiju kao majku mudrosti (mada Ešli teži iskazivanju bubnjarske „nediscipline“),  svaki ton je u službi tvorenja onostrane, vazdušaste atmosfere koja je podjednako i ukleta i lepljiva i topla.

Glas je tretiran kao još jedan instrument. Od početnih neljudskih urlika i isečaka čistih glasova koji podsećaju na glas spikera na železničkoj stanici, koji kao da žele da nam sugerišu da je Taurus na ovom svetu samo u prolazu, do centralnih i najdužih tema na ploči  Set Forth on the Path of the Infinite i Increase Aloneness (indikativnog trajanja 13:13, što zaslužuje poseban numerološki tekst) oni koketirajući sa operetskim mutiraju u horske, prerastajući u oruđe za proizvodnju hipnotičkih mantri, poput dodola koje se, prizivajući bestežinsko stanje, ne zaustavljaju u meditativnom transu, čak ni kada ih na tlo vraća agonijski nastrojena gitara i njena rustičnije svedena žičana rodbina. Do tada je slušalac već zarobljen u zvučnom lavirintu, te mu završni povratak u drone ambis Recede ne pada teško.

Zahvaljujući progresivnim težnjama i rešenjima svojih autorki, No/Thing ima zagarantovan kultni status u godinama pred nama i obezbeđeno mesto na godišnjim listama avanturistički nastrojenih audiofila, hipstera i osobenjaka. Nipošto podesan za svako raspoloženje, ova ploča je pre audio ekvivalent psihoaktivne supstance koja poseduje moć da krivi duše i oblikuje ih kao da su od plastelina, podsećajući da put do tišine, mira i spokoja vodi preko buke.