broke

Trebalo je da prođe određeno vreme da izvetri tamjan civilnih popova oko ovog filma, da bih uopšte poželela da ga skinem

Kristina Đuković

Već na pomen skidanja, krenule su mi bale od pomisli na dva tako dobra frajera (jedan je u međuvremenu umro), dok je zadržavanje vode u bešici pred javnim toaletom u koji žele da dospu rodni analitičari, kulturološki posmatrači i nadzirači žanrovskih metastaza, možda uticalo na puštanje suza nakon što sam, konačno pogledala Planinu Broukbek i pomislila… zašto ovaj film nisam gledala ranije!

Ne, naravno. Ali jesam, dobar deo filma, mislila na taj prokleti šlic u teksas pantalonama; zato što si unapred znao da su to dva homoseksualca i, od prvog kadra, čekaš da se to desi. Neće ti pomoći ni ljubav prema filmu, ni silno obrazovanje, ni to što si dete sa brdovitog Balkana (brdooooo), ni to što si žena na Balkanu gde se vrši feminističko-gej-radničko-kapitalistički eksperiment u kom ne znaš da li će ti se jedna noga probuditi kao dramski pisac koji odbija da plaća porez, depresija, ni ljubav prema bližnjem koji traži lajf kouča, ni sva tolerancija, bonton, ljubav prema prirodi, ovcama…. Ovceeeee…

Dakle, otkad Džejk i Hit uđu kod poslodavca, sigurno nisi toliko lud da čekaš da li će dobiti posao sa ovcama, nego da li će da puste neku pesmu, da li ovo što je ovaj jahao bika tri kadra ranije znači da će malo kasnije…, a sad kad ga je pipnuo, da li to znači… i da li reditelj uopšte ima nameru da interveniše jer tu su muškarci, ovce, poslodavci, brda – gde je neki povratak u prošlost, makar neki stop kadar, isečak iz novina? Nije valjda smislio neko fazbinderovsko prenemaganje?! A da ih napadne neki divljak iz planine koji će da napravi novi sloj u priči….i koliko su već na ovoj planini?!

Jednostavno, nema te suspenzije neverice koja gledaoca Broukbeka ne čini bednim špijOnom koji čeka da kauboje uhvati na delu. Tek posle možemo da se pravimo pametni i da padnemo na glavu pa posle kažemo da smo, putem rekonstrukcije… da kažemo – ono kad je ovaj jahao bika…

E, baš tu poziciju voajera Ang Li blokira. Čak i ako nemaš zdravstveno. Baš onako kako nas je smeštao u ložu nalik onim u Narodnom pozorištu u filmovima Razum i osećajnost i Ledena oluja u kojima se takođe udobna pozicija gledaoca koji sve zna jer jede na kašiku, zasipa piljevinom dok kao hrčak ne potražiš put nazad pišljivim točkom (a sat vremena ranije si mislio da je primitivni točak samo za te bedne paćenike u filmu Anga Lija!). Kad se ispenješ i ispljuneš piljevinu, skapiraš da je ovo najbolja nezaslađena melodrama koju si mogao da pogledaš ako nisi rođen u vreme Daglasa Sirka ili, eventualno, rećiću to – Fazbindera (i, ako jesi, da si preživeo sva ta silna silovanja po haustorima kako ih zamišljaju savremene dramske spisateljice).

Da nije sve, na toj šabanskoj američkoj nostalgiji za drvenim konjićima na planini, na kojoj ova dva seljaka čuvaju ovce, za bedne pare, sa sirovim, stripovskim psihologijama, šturim dijalozima, podešeno tako da se ta ista planina izdaje za mitsko ostrvo iznad plastičnog sveta (u koji spadaju i žene, u ovom slučaju, precizno prikazane kao čuvari sistema), nikada ne bi, iz voajera, drkadžije i dežurnog trezvenjaka koji, s pravom, prezire programske priče, iz reda za javni toalet prešla u red za maramice. A, uprkos tvrdnjama vrsnih filmskih kritičara da to što plačeš na kraju filma ne znači da je isti dobar, nego možda samo manipulativan (a koji nije?). Moram da priznam da mi mnogo bolje zvuči komentar mog ćaleta na plakanje – manje ćeš pišati.

U tom smislu, ovo je film posle kog ćete manje pišati.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •