Tajna purpurnih zora – Vladimir Kolarić (Everest media)


Tradicija je živa stvar, ne možemo stvarati nezavisno od jezika i predstava koje su nas formirale. Možemo se i moramo boriti s njima, ali ne možemo da se pravimo da ne postoje. A ta borba ne bi trebalo da bude ideološka, nego lična


Đorđe Kalijadis

Kad sam prvi put ugledao naslov nove zbirke priča Vladimira Kolarića Tajna purpurnih zora, pomislio sam kako lepo zvuči, kao naziv nekog nesnimljenog filma Džona Milijusa. Iako među tim koricama nema Konana Varvarina, ipak se ne može isključiti postojanje neke nevidljive duhovne i estetske niti i sa samim Milijusom. Poznata je činjenica da je Milijus bio ljubitelj mitova, kao što je i filmofilima poznato da je Kolarić pisao sjajne filmske kritike, ali to bi bila već neka druga tema. U Kolarićevim pričama imamo Marka Kraljevića, Hajduk-Veljka, Bodina i Svibora, imamo zmajeve i vile, đavole, krvave svadbe, Svetog Savu i vukove, Savu Savanovića i Vojvodu Vlada. Imamo bogatu indoevropsku mitologiju koja nas kao čitaoce postavlja u jednu vanvremensku dimenziju. Napravio sam s Vladimirom jedan mali razgovor tim povodom, jer on spada u ljude koji imaju i umeju šta da kažu.

Vlado, možeš li nam reći nešto o procesu nastanka tvojih priča koje se nalaze u ovoj zbirci i kojem književnom žanru pripadaju?  

To su kratke priče koje predstavljaju obradu narodnih pesama i legendi, indoevropske mitologije i hrišćanskih apokrifa, odnosno alternativnih predstava biblijske istorije, ali i nekih popularnih hrišćanskih poučnih priča, kao onih iz Emanuila Nikolaja Velimirovića. To svakako nisu parodije ni demitologizacije, što ne isključuje humor i slobodu interpretacije. Nisu ni svečarske priče ni bilo koja vrsta ideološkog projekta. Mislim da imaju izvestan popkulturni potencijal, možda baš zbog usredsređivanja na obrazac, arhetip, a ne na deskripciju i literarno posredovanje.

Primetio sam da je mnogim tvojim čitaocima bio zanimljiv izbor crteža ruskog slikara Ivana Bilibina koji se nalazi na koricama knjige. Čini mi se da se taj vizuelni identitet veoma dobro uklopio s onim što se nalazi između korica?

Ilustraciju je odabrao urednik Boban Knežević. U početku sam bio skeptičan, jer sam imao neku svoju vizuelizaciju sveta tih priča, mada bez konkretnog vizuelnog rešenja. Sada smatram da je to bilo odličan izbor. Bilibin je moderan slikar koji na način svog vremena oživljava tradiciju, sa značenjima i energijama koja ona nosi.

Mitologija je generalno zanimljiv izvor za stvaraoce, tako da sam se često pitao šta je posebno inspirativno u mitologiji kad je reč o književnosti?

Mitološke predstave nisu lako svodljive, i kad se njima bavite, bavite se nečim nepredvidljivim i neizvesnim, nečim sa čim ćete morati da se borite, pa i onim u vama sa čim ćete morati da se borite. Vidite i doživljavate ograničenja obrazaca i formi na kojima ste formirani, samim tim i sopstvena ograničenja. S druge strane, mitologija takođe može biti oruđe idologije i moći. Ali onda gubi naboj i zagonetku, i to više nije mitologija, odnosno nije ono što bi trebalo da bude za umetnika. A trebalo bi da bude nešto opasno, i za njega u svojoj svakodnevnoj učaurenosti, i za čitaoce koji očekuju laka rešenja, i za strukture moći koje bi da nas uvere da su večne i nepromenljive. A mitovi nam otkrivaju da nisu. I da je jedina sila na svetu pojedinac.

Tajna purpurnih zora – Vladimir Kolarić (Everest media)

Ono što ostavlja poseban utisak jeste „jezik naš nasušni kako bi rekao Vinaver. Ta svedenost i ekonomičnost, koja je obojena diskretnom arhaičnošču, potpuno je drugačija od jezika koji si koristio u svojoj ranijoj prozi. Koliko si u Lutalicama bio blizak Dragoslavu Mihailoviću, toliko si ovde bliži Miloradu Paviću i nekim piscima tradicionalne srpske fantastike. Da li si imao neke uzore po pitanju stila i jezika?

I priče iz prethodne dve zbirke odlikuje minimalizam i jezička i izražajna ekonomija i intenzitet. Razlika je u tome što su te priče uslovno bile realistične, predmet im je bio ono što smatramo predmetno-istorijskom stvarnošću, a ovde je stvarnost posredovana određenim nasleđenim predstavama. Ne mogu da kažem da sam se svesno na nekoga ugledao, ove priče zaista ne liče ni na šta pre njih napisano, bilo gde i kada. Ali jasno je da mogu biti dovedene u vezu s piscima poput Rastka, Nastasijevića, Grigorija Božovića, Nikolaja Velimirovića, Stankovića iz Božjih ljudi. Mada to nije moglo da utiče na ove priče, jer sam ih pisao bez prethodnog uvida u ta dela, od naših savremenih autora ova knjiga može biti povezana s nekim stvarima koje su pisali Zdravko Krstanović, Enes Halilović ili Zoran Stefanović. Do sada su me s Pavićem povezivali uglavnom Rusi, jer to je za njih prva referenca kad je srpska književnost u pitanju. Mada, u poslednje vreme sam sklon da mislim da to nije bez neke osnove. Kad sam pitao velikog ruskog pisca Germana Sadulajeva da li voli Pavića, on je rekao da voli, jer dokazuje da je u litaraturi sve moguće, da zapravo nema ograničanja. A to je valjda i svedočanstvo ljudske slobode, slobode svakog od nas, što mi je blisko, koliko god bilo zastrašujuće.

Na nedavno održanoj onlajn promociji ove knjige, pisci Zoran Stefanović i Adrijan Sarajlija su primetili da bi po ovim pričama mogle da nastanu genijalne strip-minijature. Dobra ideja, zar ne?

Da, vrlo si vizuelne, odnosno podstiču vizuelne predstave, vizuelnu imaginaciju. Zorana su podsetile na avangardne stripove Danila Miloševa Wostoka. Za nekog bi to bilo neočekivano, za mene ne. Ove priče svakako imaju mnogo više veze s avangardom nego što to nekome može da izgleda, posebno nekome ko u nju nije upućen, naročito rusku avangardu ili naš zenitizam. Moji uzori nisu bili tu, to nije nešto čemu sam težio, ali nije bez osnove. Avangarda je zapravo oživljavala obrasce iz prošlosti, čistila je od raznih naslaga, oživljavala je, budila ponovo njenu energiju.

Ti pokazuješ, rekao bih, da tradicija nije nešto zastarelo i nešto što treba izbrisati ili odbaciti, već da je čak i poželjno da jednom stvaraocu s ovog podneblja to bude polazna tačka kako bi pronašao autentičan izraz i prikazao ga drugim kulturama. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Naravno, tradicija je živa stvar, ne možemo stvarati nezavisno od jezika i predstava koje su nas formirale. Možemo se i moramo boriti s njima, ali ne možemo da se pravimo da ne postoje. A ta borba ne bi trebalo da bude ideološka, nego lična.

Ovo je tvoja treća zbirka priča, prva je Lutalice, druga Rat ljubavi. Priče su poslednjih nekoliko decenija potcenjena književna forma. Borhes je, čini mi se, jednom rekao da može da zamisli svet bez romana, ali ne bez priča i pesama. Da li će kratke priče i poezija preživeti, s obzirom na to da ih tržište tretira kao nužno zlo koje mora da ide uz romane?

Meni pisanje kratkih priča leži, volim njihovu konciznost, mogućnost da čitav svet sažmate u vrlo mali prostor, koji, ako je priča dobra, postaje seme koje razgoreva i oplođuje čoveka, a ne da mu nešto nameće ili mu docira. Ona vas prodrma, a dalje je sve do onoga koji je prodrman, šta će s tim da uradi i kako i kome dalje da prenese. Uostalom, ljude ne treba previše gnjaviti sobom, a kratka priča ne odnosi puno vremena, nudi mogućnost višestrukog čitanja, i to na raznim „nosačima”. Kao rok pesma…

S obzirom na to da si ranije pisao filmske kritike, ali i ozbiljne eseje o filmu, možeš li za kraj ovog razgovora da izdvojiš neke filmove, koji su možda na neki način (pod)svesno uticali na stvaranje nekih priča koje se nalaze u ovoj knjizi?

Početna slika koju sam imao u glavi i od koje je sve počelo pri pisanju ove knjige, nastale u jednom dahu, nije preuzeta, ali je izazvana ni manje ni više nego iranskim filmovima koje sam tada gledao, pre svega onih Mohsena Mahmalbafa. On ima nešto od te simbolističke svedenosti i traganja za tim da se izrazi nevidljivo. Film ja svakako na mene veoma uticao, pre svega Novi Holivud, prosto sam ta generacija valjda. Bresonov minimalizam i transcendentalizam takođe, Romer i Rivet od Francuza, Hercogovo „sve je moguće”. Od Novog Holivuda svakako Milijus, posebno Konan, naravno, minimalistička i svedena uredsređenost na arhetip Voltera Hila, bez mnogo prenemaganja, ili filmovi autora poput Dika Ričardsa ili Sarafijana. Ili Balabanovljev princip da se stvari nazivaju svojim imenima i da se ne komplikuje, nego „odmah pređi na stvar i pravo u sredu”. Mislim da su ta načela od ključne važnosti za čitanje Tajne purpurnih zora.

 

SAVA SAVANOVIĆ I VOJVODA VLAD

Bilo je to pre nego što se vojvoda Vlad povampirio.

Pred Trgovištem, nabijeni na kolac dozivali su vojvodu, molili ga za smrt.

Pred vojvodu su doveli i Savu Savanovića.

„Srpski lopov, časni vojvodo”, rekli su mu.

„Lopove na kolac”, naredio je vojvoda.

„Ne možeš me ubiti, vojvodo”, čuo se težak, promukao glas. Vojvoda se zagledao u Srbina. Bio je krupan, crvenog oteklog lica.

„Poznat si mi”, zarežao je vojvoda.

„Ličim na tebe”, odgovorio mu je Sava. „Gledaj me.”

I vojvoda Vlad mu se zagleda u oči.

Ušli su u Vladove odaje. Vojvoda mu je pokazivao male mišolovke, što miševima odsecaju glave.

„Imam takve i za ptice”, pohvalio se Vlad.

„Nema vremena za gubljenje”, prekinuo ga je Sava, „dolaze Turci.”

„Ko su Turci?”

„Neprijatelji.”

Ušli su u ložnice.

„Uzmi me”, naredio je vojvoda Vlad.

Sava Savanović ga je upozorio da neće biti povratka.

„Oslobodi me od ovog trulog sveta. Od ovih nakaza. Ne pitam kako”, govorio je Vlad.

I Sava Savanović ga je oslobodio.

Mehmed Osvajač je došao pred Trgovište. Turci na kočevima, trulili su, jele su ih vrane.

„Ko je taj Vlad?”, pitao je zvezdočatca.

„Ne znam. Nema ga među zvezdama.”

Mehmed Osvajač je naredio povlačenje.

Sava Savanović se vratio u rodno Zarožje.

Vojvoda Vlad tek će se vratiti, na kraju vremena.

Podeli s drugima