Sumrak bogova – Lukino Viskonti (1969): Autopsija iskonskog Zla


Sumrak bogova je film koji se gleda bez daha, sa skoro mazohističkim uživanjem, i dugo se, dugo pamti


Milja Lukić

Davne 1969. godine film Sumrak bogova otpočeo je svoj bioskopski život koji, verovali ili ne, traje i danas, samo u izmenjenom, elektronskom formatu. Film povezuju s fašizmom i uglavnom se sve vrti oko sintagmi „šta zlo doba napravi od ljudi” i „aktuelnost fašizma u…” na šta svako nadovezuje neko određeno društvo ili aktuelne pojave. Nešto poput pominjanja Hitlera kao najubojitije etikete, koje je naročito popularizovala gđa Klinton, koju su, s druge strane, u selima po Srbiji tokom bombardovanja 1999. zvali – Hitlerovka. Dakle, da li su za aktuelnost Sumraka bogova zaslužni samo fašizam i, posledično, bujanje Zla u svim oblicima, ili je posredi nešto drugo?

Film sam prvi put gledala ranih osamdesetih godina, i prva asocijacija mi je bila „iskonsko zlo u ljudima kome okolnosti pomažu da se ispolji”, i ponovo sad, pre dve nedelje, pred odlazak na istoimenu pozorišnu predstavu, da „obnovim gradivo”. Iako je vremenska distance između prvog i drugog gledanja oko 40 godina, potpuno ista misao mi je bila na pameti posle oba puta.

Fašizam je u Sumraku bogova tek mizanscen, gro-plan je iskonsko Zlo u ljudima koje se neguje i razvije kad ima pogodno tlo, a nekad sputava društvenim normama i (dobrim) vaspitanjem. Ovde je reč o prvom slučaju, zadesilo se da je fašizam vremenska odrednica. Lukino Viskonti je tip renesansnog čoveka, ne bi se zadržao samo na prikazivanju jednog istorijskog trenutka, koliko god on bio značajan po dalekosežnim posledicama. Sumrak bogova je Viskontijevo promišljanje o Zlu, iskonskom Zlu, vrlo lično i veoma duboko. Pitanja morala, psihičke i seksualne dekadencije, pedofilije, psihopatije, incesta, ubistava, trovanja, destrukcije, transvestizma, politike i ideologije – sve to ga je zaokupljalo, i pritom nije talasao po površini, već duboko zaranjao u ono što je želeo da prikaže. Nažalost, nije dao ni tračak nade, nema svetlosti niotkud, sve je tmurno i mračno. I jako kao nokaut. Verovatno je u paklu najstrašnije mesto grotlo tamne strane ljudske duše.

Sâm naziv – Sumrak bogova – upućuje na poslednju operu Vagnerovih Prstena Nibelunga, scene iz Noći dugih noževa korenspodiraju s tezom hvaljenog i osporavanog žestokog kritičara društva Vilhelma Rajha o tesnoj povezanosti fašizma i homoseksualizma, a i uticaj Ničea (Volja za moć) je evidentan: težnja za moći, destruktivni nagoni…

Proslava rođendana Joahima fon Esenbeka dešava se u noći paljenja Rajhstaga i nagoveštava karaktere aktera ove drame: Sofi, ničeovske heroine željne moći; njenog ljubavnika Fridriha, takođe željnog moći ali ne tako manipulativnog kao Sofi; Konstantina, baronovog sina, „smeđokošuljaša” (pripadnika SA odreda) i sirovog nasilnika; njegovog sina Gintera, mladića sklonog umetnosti; rođake Elizabet i njenog supruga Herberta Talmana, jedinih koji su pozitivni ali završavaju kao u antičkoj drami; rođaka Ašenbaha, SS oficira koji je jedini „snađen” u novonastaloj dominaciji arijevaca.

Mračnu krunu među junacima nosi, naravno, Martin, sin Sofi i baronovog poginulog sina. Na proslavi rođendana svog dede, još uvek deluje nesigurno, ali se tokom filma otkrivaju njegove mračne tajne, devijantno ponašanje, perverzne seksualne sklonosti i odsustvo moralnih normi. Takav profil Ašenbahu je najpodesniji za manipulativnu igrariju – stvoriti efikasnog, moćnog i aristokratskog egzekutora kao etalon novog čoveka, natčoveka.

Mračno da mračnije ne može biti, prava lepeza morbidnosti. Ne zna se šta je strašnije: obešena jevrejska devojčica, eliminacija SA odreda posle homoseksualnih orgija, silovanje majke… Prava autopsija Zla. I pored svega toga, Sumrak bogova je vizuelno izvanredan film. Deluje nespojivo, ali je u ovom filmu realno. Vizuelni efekti vešto su ukomponovani u pojedine scene (na primer vatra u železari) i doprinose intenzitetu dramatičnosti. Scenografija je za desetku, a kostimi za ocenu 11.

Gluma je maestralna, čak i Helmuta Bergera (Martina fon Esenbeka), Viskontijevog ljubavnika u stvarnom životu, budući da mu je ovo bio filmski debi. Najupečatljivija je Ingrid Tulin (Sofi fon Esenbek) s odlično nijansiranim preobražajima od manipulativne, elegantne, otmene i moći žedne baronice do duhovno slomljene i poludele neveste na farsičnom venčanju.

Sumrak bogova je film koji se gleda bez daha, sa skoro mazohističkim uživanjem, i dugo se, dugo pamti.

 

Podeli s drugima
  • 27
  •  
  •  
  • 1
  •  
    28
    Shares