slint~~~~~~_spiderlan_102b

Verovatno najbolji album u poslednjih četvrt veka u novom ruhu

Marko Nikolić

Finalni iskaz misteriozne grupe iz Kentakija spada u onu vrlo retku, najređu sortu albuma koju gotovo u celosti mogu iz podsvesti da odmotavam u glavi i bez da sam ga čuo godinama. Još od skretanja pažnje Čoveka Senke u XZabavi do nabavke i probijanja socijalnog leda u otuđeno neprijatnoj atmosferi prodavnice Blue Box (?, valjda se tako zvala, nezaboravni nagoveštaj ljudskosti jednog od zaposlenih: “Zašto ti uvek imaš toliko teške zahteve?”), Spiderland je važio za jedan od onih diskografskih toponima kojih nema na zvaničnim audio mapama ali ga svakako treba obići i upoznati, čime je njegova privlačnost samo dobijala na ceni. Prosto, zato što je nije imala.

Moć undergrounda da se regeneriše i u uslovima kada je naoko prihvaćen u muzičkoj industriji (vidi pod “grunge”) gotovo da nije nigde slikovitije demonstrirana kao u slučaju luivilske grupe klinaca koja se raspala i pre nego što je album objavljen. Spiderland i 23 godine po objavljivanju može da se tumači na različite načine – i kao labudova pesma (post)hardcore punk/punk pokreta osamdesetih (a moje srce je uvek jače kucalo za ekipu preko Atlantika nego za drugove preko Lamanša, posebno za nedovoljno istražene/ishajpovane scene u većim gradovima, manjim od LA i NY; čast izuzecima i 1) i 2))  i kao početna tačka post-rocka (isti emotivni slučaj kao i u prethodnom javljanju u zagradi, reći ću samo Blind Idiot God, Trans AM (glavni krivci što me muzika uopšte više i interesuje; g. a. ž. e. nj. e. uživo), Cul de Sac (mada im je onaj cert na Demiji bio propast) i, naravno, The Fucking Champs! Znači, čak ni Kvebek), dirljiv oproštaj s rokenrolom sročen njegovim sredstvima. Nekako mu je oduvek ipak najviše pristajao poseban fah: neuporediv sa drugim albumima i izdanjima sa kojima ima dodirne tačke. Nakon svih ovih decenija, pleni nemogućnost zdravorazumskog poimanja da golobradi kvartet uspeva da svira ovako fokusirano, zrelo i čisto, otimajući se mladalačkom iskušenju da rešava stvari po kratkom postupku i pada u vatru po svaku cenu, birajući odlaganje do pravih klimaksa, sa tišinom kao neočekivanim ali sasvim pouzdanim saveznikom u građenju mračnjikavo-lepljivih gitarskih vrleti. Siluete ruku Spiderlanda izgledaju strašno & preteće u polumraku, ali dodir im je blag i topao.

Novi susret sa ovom pločom samo joj dodaje na vrednosti, potvrđujući njen vanvremenski kvalitet i dorijangrejovsku spoljašnost, nutrinu i suštinu. Osim polu-teme …For Dinner (koja ionako služi za uzimanje vazduha, priklještena između nestvarnih Washer i Good Morning, Captain) svih pet ostalih komada prolazi s lakoćom test vremena, naoružana podsvesno skrivenim pozadinskim glasovima koji izbacuju aforizme kada obratite pažnju na njih te gitarama koje pišu srcem i kada su zvonke (McMahan) i kada ječe (Pajo) (ti gitarski dueli redovno su bez pobednika, tj. pobednik je sam slušalac, dakle, i reč “duel” je u ovoj virtuelnoj zemlji paukova prevaziđena). Kristalna jasnoća poetskih slika dostiže pravu frekvenciju zahvaljujući utegnutosti i inovativnosti ritam sekcije, u čijem se štektanju posebno ističe bubnjarsko umeće i originalnost Britta Walforda, za koga se po odgledanom dokumentarcu Breadcrumb Trail ispostavlja da je bio pokretačka snaga grupe.

Vanzemaljska priroda Spiderlanda kao da se opirala njegovoj komercijalizaciji sve ove godine, jer teško je tihu vodu koja breg roni oglasiti na sva zvona. Ako su ovomilenijumska festivalska okupljanja grupe posvedočila o potpunom izostanku scenske harizme članova grupe, nedavno objavljeni box set potvrđuje da je glavno jelo odavno bilo servirano na slušalački sto, za razliku od recimo sjajne antologije Can ostataka, objavljene pre dve godine. Oskudica do sad neobjavljenog se lako uočava: veći deo bonus materijala otpada na snimke na album već uvršćenih pesama sa proba (najubedljivije zvuči naoštrenija Nosferatu Man) i vokalne demo snimke (zvuče kao isečci sa karaoke večeri na Marsu), a manji deo na dve pesme koje su otpale sa Spiderlanda (bolji deo, posebno migoljasta Pam) i dva snimka nastala nakon snimanja ploče u jednom kratkovekih ponovnih okupljanja grupe (slabiji deo). Priču zaokružuje obrada poznate Youngove Cortez the Killer, no meni njegov opus nije previše blizak da bih se upuštao u vrednovanje iste. Recimo da nisam pomislio “Kad će kraj?”, što je dovoljno za prelaznu ocenu.

Za one koji tek treba da budu inicirani, Spiderland 2014 je obavezna lektira. Upućeniji će već znati da ovo rujno vino preseku žestinom u vidu ponajbolje postrock pesme svih vremena The Everyday World of Bodies u izvođenju luivilskih sugrađana Rodan, te još dve destilacije u čijem je spravljanju učestvovao David Pajo – kao basista u spejs šatl lansiranju Djed (ne, ime nije odavanje počasti starijim osobama muškog roda, već simbolički termin iz drevnog Egipta) čikaške atrakcije Tortoise, te sam-svoj-majstor majstorske slintaste elegije Wedding Song No. 3 s potpisom Papa M. Naravno, u smislu zaokruženosti audio celine, malo šta se sve ove godine može meriti sa Spiderland.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •