magle

Prvi deo priče beogradskog novinara o jugoslovenskom komunizmu (?), prvobitno objavljen 1987. Nije isto (bilo) čitati u ono i u ovo vreme. Ko zna kroz šta bi autor sve prošao, ako bi prošao, da je objavljena nekoliko godina ranije?

Dario Stajić

Borba za vlast i borba za preživljavanje(m). Za komuniste i vernike, vođene pod paravanom ideja boljeg i pravednijeg društva sutrašnjice. Kapitalisti svoju egzistenciju banalizuju, svode je na novac i materijalne privilegije. „Deca kapitalizma I“, nekako i itekako podseća na ispovesti propalih zvezda Wall Streeta, razočaranih menadžera propalih banaka i osiguravajućih društava i hrabrih novinara koji su spremni da zarone u svet laži i intriga.

S druge strane, okeani prolivene krvi moćnika i miliona nedužnih civilnih i vojnih žrtava, u tom jeziku ironije, ali i opomene, često poprimaja boju i forme slepstika. Ofanzive/defanzive, gulazi, gerile, obračuni ilegalaca na pariskim ulicama i slabo naoružane, golobrade, omladine na frontovima, izmiču zakonima zdravog razuma i fizike. U pisanoj formi asociraju na scene iz crtanih filmova, u kojima veliki i moćni Tom, juri malog, sićušnog i visprenog Džerija i njegove još manje rođake.

Autor mnogo čita, mnogo pita (mrtve i preživele), radoznao je i sa-oseća (se) sa junacima svojih priča. Karla Štajnera, jugoslovenskog komunistu austrijskog porekla, kazna stiže u Moskvi. „Zaslužena ili nezaslužena, ali – božja kazna.“ Mustafa Golubić doživljava višestruku evoluciju vlastitih političkih stavova, ali ne uspeva, usled enormnog radijusa kretanja, da iz svojih avantura, izađe kao pobednik. Misterija ostaje neotkrivena. „Evo, nije provaljen ni skoro pola veka posle smrti!“.

Ivana Mačeka Matiju, Marić podseća na velikane: Kocbeka, Zupana i Javorseka i pita: „Sudeći po literaturi, u Sloveniji su partizani više ganjali žene nego neprijatelja?“

Rato Dugonjić je, čini se, bio odličan, pametan i hrabar dribler. I kao fudbaler. I kao političar. I kao sagovornik u knjizi.

Supruzi Avda Hume, ime je nadenuo kralj Aleksandar po Olgi, „mojoj nesuđenoj nevesti, ruskoj princezi, kćerki Nikole II.“

Najemotivnija lična preporuka za čitanje? Možda razgovor sa istoričarem i generalom, Velimirom Terzićem, koji je u delu „Slom Kraljevine Jugoslavije 1941“ pobio tezu da su „prvu državu jugoslovenskih naroda za zelenim stolom u Versaju stvorile velike sile.“ „…Nikada ne smemo zaboraviti da je i ta prva Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ma kakva ona bila, stvorena na brdima kostiju i potocima krvi srpskog naroda, uz veliku pomoć jugoslovenskih dobrovoljaca iz svih naših krajeva…“.

Ta je ideja, jednostavno implodirala i bankrotirala i nije ni onda kad se sve slutilo, a ni danas, kad je sve naizgled prošlo, lako, biti svedok i žirant. Te ideje.

Svetozar Vukmanović Tempo, na kraju prvog dela, za Đilasa, kaže: „znao je da bude vrlo bezobrazan u takvim situacijama.“ Reč je, naravno, o seksu i preljubama. U pauzama (od) ideja.

Za istinu, vredi se i dalje boriti. Iako je celu, nikad nećemo saznati. Zanima me, zapravo, vrlo me zanima, šta sve stoji, u drugom delu „Dece komunizma“?

Mada, slutim, da će sve biti u stilu davnog hita Divljih jagoda: „ Ne želiš kraj, mada je tu/međ­u nama stvara se jaz/i blijedi sjaj/Ne želiš kraj, teško je znam/ali idi ne daj se, ne daj/ostaću sam…“

Podeli s drugima