semezdin

I Nele i Semezdin pišu o (fajrontu u) Sarajevu. Veoma/vrlo/jako različito i ponekad neverovatno slično. Jedan na Kosmaju, drugi u Starbucksu. Jedan u bliskom, drugi u dalekom, egzilu. I započinju isto – infarktom

Dario Stajić

„Šta bi sada uradio Herzog?“

Autor ove kolekcije kratkih proznih crtica iz života, kaže da čita samo ono iz čega može nešto da nauči. Iz „Autoportreta s torbom“ možemo da naučimo kako da zaboravljamo, kako je zaborav lekovit. Privremeno. Organizam pamti umesto nas. Podseti nas kad se najmanje nadamo. Knjiga umesto redovne posete doktoru? Koji nema pojma ko je Ang Lee?

Semezdinov svet, prilično je širok i prilično sužen. Prijatelji i poznanici: Miljenko Jergović, Njegoš, Nedžad Ibrišimovič, Marina Abramović, Orson Welles, Ivan Lovrenović, Alija Izetbegović, Cronenberg, Herzog, Lynch, Weiwei, Milomir Kovačević Strašni, Sinan Gudžević, Marko Vešović.

Više iz bivšeg, nego iz sadašnjeg života. Uglavnom poznate ličnosti.

Puno se radi u Americi, „pod pritiskom“ i „borba neprestana“. U retkim pauzama, zapisuje se vreme. Gleda se u prolaznike, ljude koji čekaju ispred i iza u redovima (a nije nestašica, vanredno stanje), aktuelnim knjigama, igranju Loto-Toto na poslu, a ponekad i o opsadama. Sadašnjim i nekadašnjim. Koje to jesu i koje to nisu.

Semezdin je otišao iz Sarajeva u Ameriku (1996. mislim), „obukao čistu košulju i odijelo, i izašao napolje s konkretnim razlogom koji je u međuvremenu zaboravio.“

Kristalno jasno pisanje, naizgled, ali zapravo jako umornoga i zamućenog pogleda. Vredi pročitati. Ne samo zbog reči.

Lepo crta. Portreti uglavnom.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •