CHEF

Komedija koja pati od prevelikih ambicija: Šef bi da bude i studija o uticaju društvenih mreža na savremeni život, i priča o izazovima koje današnjica nameće roditeljstvu, i road movie i oda Amerikancima kubanskog porekla. U tom idejnom bućkurišu negde se pogubila kičma filma – saga o elitnom kuvaru koji počinje od nule

Marko Nikolić

Svedoci smo nezapamćene globalne kulinarske eksplozije u medijima. Uostalom, nalazite se na strani izdavačke kuće koja živi od štampanja recepata. U tom smislu, tajming ovogodišnje američke komedije Šef, režisera, scenariste i glavnog glumca Džona Favroa je klasičan primer umetničkog kačenja na zahuktalu vagonsku kompoziciju. No, kako ćemo utvrditi po odgledanom, osnovni problem kalkulacije je izostanak strasti. A to je negde suština kuvanja. Vrhunski kuvari rade sve po osećaju, njima su mere suvišne.

No, šta je tu je: ovaj kuvar radi u prestižnom restoranu koji drži Dastin Hofman, biznismen kome nisu toliko bitne kuvarske nijanse koliko isplativost svake viljuške, kašike i stolice koje je platio znojem svog rada. Njih dvojica se stalno koškaju, a, jezikom Suzane Mančić, tikva i definitivno puca kada šefa uvaženi restoranski kritičar isproziva na pasja kola, da je nekad obećavao kao reformator a u međuvremenu se zaparložio i pogubio u proseku. Tu šefov sin ocu pokazuje Tviter i viralnost njegove smrtne presude, pa ovaj, kao da gori na lomači, hoće da pokaže da i dalje nije za bacanje. No Dastinu se ne baca odštampani jelovnik, te je šef prinuđen da baci kecelju. Njegova bivša bimbo žena mu onda sređuje da kupi tzv. food truck u kome će biti sam svoj gazda. A usput i da zasnuje željeni odnos sa sinom.

Osnovni problem Šefa je što on polazi od ispravne premise da bi film o kuvanju trebalo da bude film o strasti, a Favroova strast je ovde samopodrazumevajuća, učitana i tanka poput flis papira. Njegovo loženje na seckanje i krčkanje ne uspeva da pronikne u tu magiju kuvanja od koje gledaocu zakrče creva, koja su se jasno oglašavala pri gledanju nezaboravne Mućkalice ili meksičkog klasika Kao voda za čokoladu, u kojima je upravo jednostavnost narativnog postupka dovela do željenog ukusa i nezaboravnih osećanja dobrog raspoloženja. A pošto šefov komad mesa nije najsrećnije ispečen, u svetloj tradiciji američke neumerenosti pribeglo se trpanju raznoraznih sosova i egzotičnih priloga, tek da se zakamuflira labavost osnove. Detetu od sedam godina, recimo, može da se oprosti neumereno trpanje sosa na špagete – pravi gurman zna da je testenina ta neprolazna baza i pitanje je vremena kada će sebe uhvatiti da je jede klot. Samo što to u Chefu nećete videti.

Slične slabosti primećuju se i u glumačkoj podeli: Favro režiser i Favro scenarista su nakon razgovora sa Favroom producentom ipak shvatili da Favro glumac ipak ne može sam da iznese čitavu priču (šta reći, bili su u pravu) te su pomenuti Hofman, preparirani Robert Dauni Džunior i dobrano utetkana Skarlet Johanson, hiljadama kilometara daleko od one sada već praistorijske tokijske lakoće, angažovani da se masa bolje ujednači. No grudvice i dalje mile pred očima, dok trio u sastavu otac, sin i desna ruka putuje uzduž i popreko Amerike, pokušavajući da vodenim bojama dočaraju onaj dobro poznati i već hiljadu puta bolje prikazani ideal slobode u srcu prostranstva korporativnog sveta.

Potpuno neočekivano, najbolji segment filma je muzika – ima tu kubanskih brzalica i smooth instrumentalnih obrada hip hop klasika, među kojima sam, između ostalih, odmah prepoznao motive koji su proslavili C. R. E. A. M. Wu-Tang Clana i Yudee! Ugly Ducklinga. Upravo ova kultna kalifornijska grupa u svom credu zagovara lakoću življenja koju je ovaj film pokušao ali ne i uspeo da prenese na polje vizuelnog.

Podeli s drugima