Sajdžija i programer


Ovaj post je originalno objavljen 19. maja 2010. na blogu http://miljalukic.blogspot.com/. Neko je s elektrikom na ti”, a neko je se plaši


Na prvi pogled deluje kao da bez kompa, digitalne televizije, mikrotalasne rerne, mobilnog telefona… uopšte ne može da se živi. I stvarno, izuzev teta-Dušanke, komšinice od 80 leta, ne znam nikog ko nema mobilni telefon. Digitalnu televiziju uvela je cela zgrada, od ovih mlađih ne znam ko nije ekspert za kompjuter. Svi se nešto lože na tehniku, skoro da je jad i čemer od života ako nisi okružen ovim stvarčicama i neprestano se nekom od njih služiš. Ako posumnjaš da možda malo i preteruješ, onda se bacaš na rekreaciju, budizam, jogu… radi balansa. Drevne veštine i savršenstva tehnike modernog doba tako su u savršenoj proporciji! Na jednoj strani sokoćalo, na drugoj nirvana.

Priznajem da sam za kompom po ceo bogovetni dan, što zarađujući platu što iz zadovoljstva, ali je prava istina da sam tehnički potpuno nepismena – pravi pravcijati analfabeta. Najmlađi sin mi je namestio blog, najstariji pokazao kako da „kačim” fotke, srednji mi je svojevremeno lepo ispisao kad šta uključujem na mobilnom kad hoću da saznam ovo ili ono i kako se koje opcije koriste. Ukratko, to je bio papir za debila. Kako sam i posle nekoliko dana, što je premašilo i najgora predviđanja, i dalje vadila papirče kad hoću nešto da uradim, sin me je skoro očajnim glasom zamolio da to više ne radim. Valjda se tako ponašaju majke kad shvate da dete ne može da savlada matematiku, na primer, a one ne mogu da idu umesto deteta u školu, sve to mora samo da odradi. Naravno, kao i svi, sad sve radim mehanički, koristim čak i foto-aparat, i svašta razno. Posle početnih neuspeha sve mi se „samo kazalo”.

S televizorom je slično – džaba što TV može maltene i supu da ti skuva (sve radnje radi), moje znanje ostalo je na menjanju programa, nameštanju slike i zvuka.

Na poslu imamo čitavu službu koja se bavi pravljenjem raznoraznih kompjuterskih programa, svega i svačega šta možeš i ne možeš da zamisliš. Spolja gledano, i ja sam pravi majstor, koristim sve programe, non-stop sam za monitorom, ponekad toliko dugo da odlazim s posla s očima četvrtastog oblika, poput ekrana. Kad god nešto zaškripi, ti momci su tu, sve nameste, samo treba da pročitaš šta ti se nudi i klikćeš na dugmad tastature ili pomeraš miša tamte-vamte koliko ti je potrebno. Ali, kad bih sela za tuđ komp i probala sve to isto da uradim, naišla bih na veliki problem. Kod kuće imam decu, na poslu imam i veb i IT službu, a tamo bih ostala sama sa sobom, ispred nekog tehničkog uređaja. Nije fer, bilo bi to kao u Alanu Fordu, kad Bob Rok kaže Alanu dok obojica čuče iza zidića i čekaju neke gangstere u odelima sa dvoredim zakopčavanjem, masivne kao starinski ormari od hrastovine, i dok im brade podrhtavaju od straha: „Alane, njih je dvojica, a mi smo samiiiii…” Tako ja jadna – jedna, a i komp – jedan. Neravnopravno.

Poznavaoci astrologije kažu da je to zbog kvadrature Marsa i Urana – koliko god taj aspekt nekog tera da se stalno usavršava i daje mu neverovatnu energiju, često i agresiju ako energija nije dobro usmerena, isto tako doprinosi da s električnom energijom i svim spravama koje rade na taj pogon jednostavno – ništa ne ide od ruke. Meni se ovo objašnjenje svidelo, pa sam ga i ostavila kao dijagnozu. Jer, zaista, vrlo sam spretna u svemu čega mi se ruka dohvati, ali kad vidim sijalicu koju treba da uglavim u grlić, ili da nedajbože promenim osigurač… obeznanim se od straha. U mojim rukama sijalice pregorevaju, štekeri se zapale, veš-mašina samo što nije eksplodirala, rerna je i stvarno eksplodirala… Ali, zato sam pravi majstor da napravim policu, popravim sifon ispod sudopere, okrečim kuću, premestim sav nameštaj, pletem, heklam, šijem, vezem, pravim figurice od marcipana poput vajara… Sve radim izuzev što mene ne vole tehnička čuda, a ni ja njih. Ja ih se i plašim, da baš kažem otvoreno sve do kraja. Pohvaljujem mikser, blender, peglu i novi usisivač, s njima se dobro družim.

Baba-tetka Majkica, na ovom blogu pomenuta ko zna koliko puta, pričala mi je da je u njeno vreme pravo tehnološko čudo bio – ručni sat. Ko je imao sat, bio je glavni baja. A plus i genije ako je umeo da ga popravi. Tako valjda i sad ovi što na kompu mogu da izvode i tehničko-tehnološke akrobacije deluju kao nekad tipovi koji su obavezno imali malo zadignut rukav da im se vidi sat, a ukoliko neko ne primeti, onda počnu da ga navijaju na licu mesta.

Podeli s drugima
  • 5
  •  
  •  
  • 1
  •  
    6
    Shares