Retrospektiva najboljih

Koji su sve filmovi iz prethodne godine ostavili najjači utisak na Miloša Cvetkovića?

Miloš Cvetković

20. ONLY GOD FORGIVES (Nicolas Winding Refn) / STOKER (Chan-wook Park)

Osim što su u pitanju dva vizuelno upečatljiva filma, „Only God Forgives“ i „Stoker“ imaju zajedničko i to što ih potpisuju reditelji koji su u dobroj meri obeležili svojim filmovima proteklu deceniju, kako u žanrovskim tako i u festivalskim krugovima. Chan-wook Park je krenuo na zapad, a Refn je napravio izlet na istok, ali obojica su se usudili da snime filmove koji se pre svega oslanjaju na upečatljive slike i jezik simbola, uz čini se vrlo svesni rizik da se na taj način izgubi dobar deo publike (što naročito važi za Refna).
19. FILTH (Jon S. Baird)

Još jedna adaptacija proze Irvina Welsha („Trainspotting“) u kojoj je njegov razuzdani nihilizam zapravo malo ublažen, što pak nikada ne bi pogodili ako ne bi uporedili film sa izvornikom. „Filth“ je nešto kao urnebesni „Bad Lieutenant“ (samo iz Edinburga), a kroz sve naslage prljavog humora probija se, pomalo neočekivano, i jedna mrva humanosti.
18. PRISONERS (Denis Villeneuve)

Nakon remek-dela „Incendies“ Villeneuve se nametnuo kao ime koje treba dobro upamtiti, i njegov „holivudski“ debi je poput najboljeg filma Davida Finchera koji nije režirao Fincher. Svi elementi su prilično dobro odmereni u ovoj smeši drame i trilera, pa čak i to što film na kraju ne odlazi onoliko daleko (u mrak) kao što to isprva obećava, ne deluje poput prevelikog kompromisa.
17. SHORT TERM 12 (Destin Cretton)

Neobično topao i human film, iako se bavi nimalo veselim temama. I premda se na prvi pogled dotiče nekih momenata koji su postali potpuni kliše kad je reč o filmovima o problematičnoj omladini, „Short Term 12“ se izdvaja po tome što je reditelj i scenarista Cretton očigledno dobro upućen u tematiku kojom se bavi, te likovi, njihovi odnosi i situacije deluju ubedljivo i proživljeno.
16. SECRETLY, GREATLY (Chul-soo Jang)

Rolerkoster žanrova, od slepstik komedije, preko (melo)drame, pa do surove i krvave akcije, ne staje do samog kraja, a imajući u obzir osetljivost tematike (severnokorejski špijuni infiltrirani u Južnu Koreju) iznenađuje do koje mere film uspeva da bude i dražesno neozbiljan u prvoj polovini.
15. INSIDE LLEWYN DAVIS (Joel Coen)

Braća Coen su snimili nešto što bi se moglo okarakterisati kao mood piece. Bez nekog čvrstog zapleta, i sa junakom koji je antipatičan i simpatičan istovremeno u svom gubitništvu. „Inside Llewyn Davis“ prati mladog muzičara iz naslova koji u potrazi za izgubljenim vremenom opisuje kružnice čiji se prečnik sve više i više smanjuje. Kao što smo od Coena i navikli, ovo je vizuelno savršen film, atmosferičan i melanholičan, ali definitivno nije za svakog.
14. BORGMAN (Alex van Varmerdam)

Ko je zapravo Borgman? Na to pitanje nećete pronaći definitivan odgovor ni nakon pogledanog filma. „Borgman“ može da se posmatra i kao kakva savremena, neodoljivo crnohumorna i nadrealna varijacija na Pasolinijevu „Teoremu“, a opet, i to tumačenje stoji tek kao površno skiciranje jedne kompleksne situacije, gde odavno pokrenuti perpetuum mobile nastavlja da se kreće ka samo sebi znamom cilju, u ritmu konstantnih preobražaja, mimikrija i smrti.
13. BYZANTIUM (Neil Jordan)

„Byzantium“ Neila Jordana, kao i svaki njegov film uostalom, je zapravo zanimljiva drama o ljudima koji pokušavaju da nekako žive i prežive jedni sa drugima, s tim što su neki likovi u ovom filmu i više nego ljudski. Krvav i brutalan tamo gde je to potrebno (odmereno), „Byzantium“ je sjajan protivotrov za sve Sumrake ovog sveta, i pokazatelj da je itekako moguće snimiti film o vampirima koji je dobrim delom i ljubavna priča, a da tu ne bude ni p od patetike.
12. ABOUT TIME (Richard Curtis)

Isti ovaj film, odnosno film sa istom ovakvom premisom samo u američkoj verziji bi bio u velikoj opasnosti da se pretvori u jedva gledljivu bljuzgu koja se podvaljuje ljudima za Dan zaljubljenih, međutim, u orkestraciji Richarda Curtisa ova ljubavna priča o momku koji može da putuje kroz vreme naprosto funkcioniše! A razlozi za to su: dijalozi, engleski humor, patos, odlično tempirana muzika, glumci tj. sjajni Bill Nighy u ulozi oca koji otkriva porodičnu tajnu.
11. A TOUCH OF SIN (Zhangke Jia)

Omnibus koji se kroz četiri priče bavi pitanjima greha, i dešava se u Kini, ali bi mogla i u Srbiji (osim što onda ne bi uživali u fascinantnom pejzažu moderne Kine). Akcenat je stavljen na trenutke pucanja, eksplozije nasilja do kojih se stiže različitim putevima. I dok je prva priča najbolja (i najuniverzalnija), poslednja nudi jednu zanimljivu varijaciju na temu, odnosno šta se desi kada osoba koja biva dovedena u takvu situaciju nije u stanju da nasilje usmeri ka svetu oko sebe.
10. THE WORLD’S END (Edgar Wright)

Završni deo trilogije Edgara Wrighta (koja bi bila možda i najbolja trilogija uopšte da nema jednog drugog filma na ovoj listi) u kome se posle horora i akcije, najzad stiglo i do naučne fantastike. Vrhunska komedija je i dalje tu kao stalno prisutan sastojak, a Wright pomalo iznenađuje i sjajno koreografisanom akcijom, kao i nekim nešto mračnijim (otrežnjujućim) momentima. Odličan saundtrek!
09. MISS VIOLENCE (Alexandros Avranas)

„Miss Violence“ je film u kome se efekat začudnosti (a potom i neprijatnosti) postiže kroz ono što nam se ne kaže i kroz ono što nam se ne pokazuje. Avranas nas tako od samog početka uvlači u situaciju kakvoj niko ne bi poželeo da svedoči, navodeći nas da sami popunjavamo elipse između pojedinih scena. I na taj način „Miss Violence“ ostavlja znatno dublji trag nego što bi to učinio neki daleko eksplicitniji film u kome nasilje (mentalno, seksualno, fizičko, svako užasna zamisliva kombinacija poborojanog) vidimo, od ovog u kome ga nepogrešivo osećamo u svakom kadru.
08. THE HUNT (Thomas Vinterberg)

„The Hunt“ nam na jedan vrlo iskren, nepretenciozan način saopštava neke vrlo surove istine o ljudskim zajednicama. Kada usled nesporazuma podgrejanim nerazumevanjem i – kako to biva – strahom, vaspitač u vrtiću (Mikkelsen) biva optužen kao pedofil, mi nadalje pratimo golgotu nevino optuženog čoveka koji pokušava da se izbavi iz košmarne situacije, ali to je tek jedan nivo priče; drugi se bavi pitanjem poverenja, kako se ono uspostavlja, narušava, i zašto je u nekim situacijama naprosto nemoguće da se (ponovo) uspostavi.
07. MUD (Jeff Nichols)

Novi film Jeffa Nicholsa („Take Shelter“) je još jedan u seriji filmova koji dokazuje da je Matthew McConaughey prokleto dobar glumac. Marktvenovska priča o odrastanju, dovoljno religiozne simbolike za one koji vole i takva tumačenje, i dva odlična klinca u glavnim ulogama koji podsećaju da je i dan danas moguće snimiti film za sva vremena poput „Stand by Me“.
06. THE BEST OFFER (Giuseppe Tornatore)

„The Best Offer“ je film o umetnosti i životu koji jedno drugo neprestano imitiraju. Kada se dramaturški ogoli nalikuje na još jedan film o pažljivo smišljenoj prevari. Međutim, ispod toga se krije jedna znatno delikatnija, kompleksnija, humanija priča; jer upravo se u onim finim, neuvežbanom oku nevidljivim detaljima može opaziti razlika između originalnog dela i falsifikata, pri čemu, da stvar bude zamršenija, skoro svaki falsifikat krije u sebi i nešto autentično – a sve to, pak, važi kako za slike tako i za ljude.
05. THE ACT OF KILLING (Joshua Oppenheimer)

„The Act of Killing“ je film koji izaziva nevericu, gnušanje, a na kraju krajeva i (nervozni) smeh. U pitanju je jedinstveni dokumentarac, utoliko što su protagonisti ljudi odgovorni za masovna ubistva u Indoneziji, više decenija star zočin za koji niko nikada nije kažnjen. Fraza „suočavanje sa prošlošću“ često se može čuti u raznim oblicima i kontekstima, ali Oppenheimer je najplastičnije moguće uspeo da tako nešto oživi i osmisli kroz svoj film u kome se zločinci učestvuju u rekonstrukciji „čina ubistva“. Neki od njih se na izvestan način ponose time i uživaju u pruženoj im pažnji, ogoljavaju se u potpunosti pred kamerama, a neki kao da uspevaju da se na kratko suoče sa sobom i mrakom u sebi, bez mogućnosti da se za to bilo kako iskupe.

Povezano: Prikaz Kristine Đuković
04. THE WOLF OF WALL STREET (Martin Scorsese)

Još jedan film na koji je jedna od logičnih, mogućih reakcija – gnušanje. Džordan Belfort je nalik protagonisti filma „Goodfellas“, za razliku od toga što Džordan ipak nikoga nije ubio, što ga pak ne čini manjim gadom. „The Wolf of Wall Street“ je beskompromisan, fascinantan, urnebesan i potpuno ogoljen prikaz ekcesa od života jednog stvarnog brokera koji, za razliku od njegovog filmskog uzora Gordona Geka, na kraju ne biva kažnjen za sopstvenu obest. Umesto isforsirane moralne pouke Scorsese nam prikazuje amoralni portret pojedinca koji nema ni želju ni potrebu da uči na svojim greškama, i to čini u maniru jednog od najboljih živih reditelja, pa tako tri sata proleti za čas.

Povezano: Prikaz Marka Nikolića
03. GRAVITY (Alfonso Cuaron)

Nakon remek-dela „Children of Men“ Alfonso Alfonso Cuaron se vratio, ako ne naučnoj fantastici u pravom smislu reči („Gravity“ je u osnovi drama/triler u svemiru) onda bar SF seting i snimio film koji nije remek-delo, ali jeste revolucionaran u smislu da nas ubedljivije nego li bilo koji film do sada vodi na lice mesta, u svemir. Na ovoj listi se nalazi dosta filmova koji bi, ako bi sudili prvenstveno na osnovu likova i dijaloga, zaslužili da se nađu ispred „Gravity“, filma koji se oslanja na rudimentarnu simboliku i skicirane, gotovo ready-made biografije dvoje glavnih junaka. Međutim, „Gravity“ se po nečemu izdvaja u odnosu na sve druge filmove ove godine, a to je tzv. sense of awe, ili u prevodu na srpski – ono kad vam se zalepi donja vilica za pod a vi se osetite ponovo kao klinac koji po prvi put gleda film kao što je npr. „Blade Runner“.

Povezano: Prikaz Slobodana Vujanovića
02. BEFORE MIDNIGHT (Richard Linklater)

„Before Sunrise“, „Before Sunset“ i „Before Midnight“ čine ultimativnu trilogiju kada je reč o ljubavnim dramama, a možda i o filmovima uopšte. Linklater je pošao od jednostavnog malog filma o dvoje mladih koji se sreću u vozu koji prolazi kroz Beč („Before Sunrise“), a onda je to pretvorio u neobičan eksperiment koji bi mogao i dalje da traje (i tada bi ovo prestala da bude savršena trilogija), ali i ne mora. Koga zanima, ovde može da pročita osvrt na prethodna dva filma; „Before Midnight“ se savršeno nadovezuje na njih i ne beži od teških i komplikovanih tema koje se otvaraju sa godinama koje prolaze, a prirodnost likova i dijaloga je i dalje vanserijska, gotovo hipnotička dok praktično čitav film posmatrate dvoje ljudi kako pričaju (svađaju se, prisećaju se, nadaju se, boje se, vole se…)
01. HER (Spike Jonze)

Za razliku od filma „Gravity“ koji i pored toga što se dešava u svemiru nije SF, „Her“ (pomalo iznenađujuće) jeste SF, iako se dešava na Zemlji, u okruženju koje deluje poznato, i bavi se temama koje su svima nama veoma bliske. I upravo je ta bliskost ono što priču čini fascinantnom. Na tragu sjajne britanske serije „Black Mirror“, Spike Jonze je zamislio budućnost koja se na prvi pogled ne razlikuje toliko od sadašnjosti, osim u mnoštvu detalja (neke možda nećete ni primetiti na prvo gledanje) i jednoj jako bitnoj stavki – a to je (logična) progresija sveopšte digitalizacije, gde interakcija ljudi preko raznoraznih uređaja (i na posletku sa samim uređajima) postaje nešto uobičajeno i još prisutnije nego danas. Pritom Jonze ne osuđuje niti ismeva, već se iskreno pita na kakve sve načine bi to moglo da poboljša, ali i da zakomplikuje naše živote, uključujući tu i emocije, zapravo, pre svega emocije. „Her“ se zato i ne zadržava dugo na inicijalnoj dosetki o usamljenom Teodoru koji se zaljubljuje u Samantu koja je „samo“ glas iz kompjutera, virtuelna, programirana… već, uz pretpostavku da ste prihvatili tu premisu, kreće smelo dalje u istraživanje tog neobičnog odnosa, povlačeći paralele sa (za sada) uobičajenim muško-ženskim odnosima (čija je bar jedna od komponenti i danas sve ćešće virtuelna), ali i odlazeći korak dalje u tom poigravanju (koncept „surogata“). Takav pristup, oslobođen nametanja odgovora uz neprestano zapitkivanje, omogućava svakome da sam izvuče (odnosno učita) nešto različito iz filma, da ga doživi sa one svetlije i romantičnije, odnosno mračnije i bolnije strane, baš onako kako se može doživeti i proživeti svaka ljubav.

Povezano: Godina povratnika