hocu i ja

 

Na ovogodišnjem, 42. FEST-u biće prikazan poslednji film ruskog reditelja Alekseja Balabanova – Hoću i ja

U pitanju je zanimljiva kombinacija estetike filmova B produkcije i sivog realizma propuštenog kroz specifičnu crnohumornu poetiku autora filmova Brat 1 i 2. Motiv potrage za srećom u životu, čija je nametnutost u savremenom životu apostrofirana u naslovu filma (sreća je tu za svakoga, samo treba da je dosegne), razvijen je kroz krajnje plošnu, gotovo bajkovitu priču – grupa bezimenih junaka okuplja se u avanturi potrage za srećom koja, u velikoj meri, oponaša matricu Čarobnjaka iz Oza, ali i niz drugih klasičnih i folklornih bajki.

 

Međutim, pozadina svakog od junaka i savremeni, realistični detalji u kostimografsko-scenografskoj postavci sa namerom ubijaju svaku bajkovitost, ogoljavajući savremeno siromaštvo i bedu u smislu socijalnog realizma i kontekstualizacije junaka u istom. Ako se tome doda sablasna, gotovo mračna geografija kroz koju junaci putuju do manastira koji će im tobož doneti sreću, bajkovitost i sam cilj potrage za srećom i samozadovoljenjem otkriva se u svoj svojoj bedi, besciljnosti i plitkosti.

 

Balabanov je, otuda, ponudio poetičnu i, u isto vreme, krajnje antipoetsku sliku koncepta potrage za srećom . Hoću i ja je, poput Ložača, prethodnog filma ovog autora, uznemirujući zbog dualiteta postavke – forma pozajmljena iz žanrova bajke ili, u potonjem slučaju, osvetničkog filma, prilagođena je krajnje realističnom prikazu junaka, pa je ono što zveči i gledaocu bode oči, upravo praznina koncepta primenjenog na savremene ljudske priče.

 

U filmu Hoću i ja, za koji slovi da je neka vrsta Balabanovljevog oproštajnog pisma, budući da se, kao jedan od bande koja kreće u potragu za srećom, i on pojavljuje kao glumac koji glumi samog sebe – zabludelog reditelja, ekipa sastavljena još od prostitutke, muzičara i bandita u velikoj meri oponaša Fordovu Poštansku kočiju. I tamo su spaseni upravo oni za koje se ne smatra da su stubovi konzervativnog društva.

 

I u ovom filmu, Balabanov ostavlja cinično ljubavno pismo. Na prvi pogled odbojno, suvoparno i siromašno u svojim objašnjenjima, ali, zapravo, puno nade za svakoga ko ne veruje u savremene koncepte potrage za srećom i prepoznaje mučeništvo u iskrenoj potrazi za istom.

 

U pitanju je jedan od zaista retkih savremenih filmskih umetnika koji je za svog kratkog života odoleo svim zamkama ispranog festivalskog, korporativnog filma. Nadajmo se sledbenicima.

Podeli s drugima