act

Dokumentarac Čin ubistva, Džošue Openhajmera, Kristin Sin i nepotpisanog indonežanskog koreditelja, našao se ove godine u selekciji za Oskara za najbolji dokumentarni film. Tako će Holivud imati priliku da jedan od svojih blokbastera, komediju Mafijaš na terapiji, pogleda sa one strane ogledala

Kristina Đuković

Podstaknut u međunarodnoj javnosti potisnutim i do dan danas nekažnjenim činom masovnog ubistva pravih i tobožnjih pripadnika Indonežanske komunističke partije iz 1965. godine, Openhajmer je omogućio nekolicini ubica da rekonstruišu sećanja na masakr kroz svoje omiljene filmske žanrove.

 Ono što čudi i zbog čega je Čin ubistva privukao toliku pažnju i izazvao kontroverzu, jeste oduševljenje, elan i ponos sa kojim Anvar Kongo, inače nekadašnji tapkaroš bioskopskih ulaznica, a danas moćni predvodnik indonežanske desničarske paravojne organizacije, kao glumac, reditelj i organizator, pristupa rekonstrukciji scena masakra koje je svojeručno počinio pre pola veka.

 Okosnica normalnosti koju nudi sam tok priprema za snimanje ovih žanrovskih pastiša – kao što je traženje statista, rediteljske instrukcije, uvežbavanje mizanscena, kostimiranje, izrada maski za izmučene žrtve – pomera rampu koja deli prostor iza scene i iluziju, tako da gledalac gubi odstupnicu u odnosu na viđeno i biva potpuno usisan u celovečernji košmar i Kongovo totalno pozorište.

Lišene istorijskog konteksta koji je ovlaš dat na početku filma, Kongove stilske vežbe na momente deluju kao amaterski treš film. Međutim, kada Openhajmer suoči svog glavnog junaka sa snimljenim materijalom, a potom ga angažuje u ulozi žrtava, pozorište puca i biva ogoljena banalnost zla onako kako ju je dijagnostikovala Hana Arent prateći proces suđenja Adolfu Ajhmanu.

Jer, omiljeni Kongovi i filmovi njegovih pulena, jesu holivudski gangsterski filmovi i vesterni koji se baziraju upravo na priči o borbi dobra i zla. Otuda hvatanje za ove uzore, identifikacija Konga i njegovih poslušnika i kolega sa gangsterima, kaubojima i zvezdama mjuzikla, Čin ubistva čini surovom ekspertizom prirode zla.

Međutim, dok je Arentova bila iznenađena odsustvom patologije u ličnostima ljudi koji su učestvovali u sprovođenju nacističkog genocida, zaključivši da je posredi običan, mali čovek čije je učešće u zlu legitimizovano birokratijom i zakonima, Openhajmer otkriva suprotan proces – kako počinioci masovnog ubistva u Indoneziji, budući godinama unazad lišeni bilo kakve osude, te suočavanja sa svojim zločinima, razrađuju čitav mehanizam romantizacije i mitologizacije masakra.

Baš kao što je to zaključila Simon Vejl, zamišljeno zlo je romantično i raznovrsno u svojim detaljima, dok je realno zlo monotono, jalovo i dosadno, isto kao što je zamišljeno dobro dosadno i jalovo, a realno dobro uvek novo, čarobno i opčinjavajuće. Zato je Openhajmer, s pravom, svoj film okarakterisao kao dokumentaciju mašte. U ovom slučaju, svakako bolesne.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •