Reciklaža tekstila koju su kao izazov pokrenule Štepalica i Diva koja šiva
Štepalica: „Za izazov može da se napravi šta god – od dve košulje jedna nova ili od postojeće nešto drugo, šta kome padne na pamet. U reciklaži nema pravila, jedino je: što više, to bolje, i svako u svom stilu”
Milja Lukić
Kad vam neko pomene reciklažu, verovatno pomislite na plastiku ili papir. Međutim, možete da reciklirate i odeću, ali ne samo tako što ćete staru majicu pretvoriti u krpu za brisanje prašine ili u H&M odneti veliku kesu stvari (koje biste inače bacili) ne biste li dobili popust na kupovinu.
Reciklaža je mnogo više od popusta ili štednje – ona označava ekološku svest, očuvanje životne okoline. Pitate se kako je moguće da ste ekološki svesni ako od pantalona napravite suknju ili obrnuto. Moguće je! Tekstilna industrija je jedan od najvećih zagađivača.
Na ovaj način su razmišljale i dve dame – Ana Janković i Marija Šorša – i osmislile akciju na temu reciklaže tekstila s tri izazova, pritom se zabavljajući i, još važnije, potaknuvši i druge na akciju. Izazovi su išli ovim redom:
26. novembra: reciklaža stolnjaka,
3. decembra: reciklaža teksasa,
10. decembra: reciklaža košulje.
Razgovaram s Anom Janković, na početku je zamolivši da krene, a kako bi drugačije, od početka.
Kako je sve krenulo?
Marija Šorša, iz Zagreba, vodi blog Diva koja šiva, a ja, iz Beograda, Štepalicu, oba pokrivaju temu šivenja. Uzajamno se pratimo i čitamo postove one druge već neko vreme, pa smo zaključile da bi blog-saradnja mogla da bude zanimljiv iskorak iz rutine, dobar način da se svaka od nas upozna s publikom one druge, ali i da pošaljemo, ako ne novu, onda makar zanimljivu poruku krojačkoj internet zajednici u kojoj se obe krećemo. Reciklaža se nametnula kao logičan izbor – Marija veoma često pribegava prenameni odeće i kućnog tekstila, i prilično je ekološki svesna. S druge strane, mene ova tema u poslednje vreme baš intrigira, ali sam se reciklažom bavila tek sporadično, pa sam želela sebi da nametnem izazov. Tako se rodila ideja da blog-saradnja bude u formi izazova – same sebi smo postavile po tri zadatka, a sve u cilju promovisanja reciklaže.
Krenule smo krajem novembra s najavom, pa onda nedelju dana reciklaže na temu stolnjaka, onda teksasa, i na kraju – košulje. Iznenadile smo se odzivom. Čak i na inicijalni post javilo se mnogo ljudi. Očigledno dele našu estetiku. Imamo ideju da napravimo dužu saradnju, i da na primer jednom godišnje motivišemo ljude za slične akcije.
Nas dve gajimo potpuno različite stilove, ali i jedna i druga definitivno nismo ekstremni mejnstrim koji je ovde popularan. Iskreno, imam neki fazon ju-nostalgije, i meni je bilo strašno stalo da je upoznam i da malo širim tu priču kako možemo lepo da funkcionišemo i da se družimo diljem bivše Jugoslavije, što se pokazalo kao tačno. Nas dve imamo uzajamne simpatije i, otkad smo uspostavile komunikaciju, redovno se čujemo. Rodilo se lepo prijateljstvo.
Sličnih ste godina, interesovanja…
Marija je pedagog, ja sam inženjer, obe radimo u struci, a šivenje nam je hobi. Volim izazove, mislim da je i ona slična. Volim da prevazilazim svoje granice, mada ovde i nije toliko velika granica.
A zasniva se na dobroj volji ljudi da se jave i urade nešto? Prevazilaženje ove „svoje” granice ujedno je i prevazilaženje granica drugih ljudi. To je najteže postići.
Da, imam utisak da smo malo čačnuli ljude i baš zato razmišljam da li bi to mogao da bude neki malo veći projekat. Kad smo postavile inicijalni post, on nije bio poput obične objave već smo intervjuisale jedna drugu. Ona je na svom blogu predstavila svoju „izazivačicu”, ja svoju.
Pisale ste o reciklaži?
Više je to bilo da se bolje upoznamo i pokažemo kako razmišljamo.
Prvi korak izazova bio je reciklaža stolnjaka. Šta si ti napravila od njega?
Koristila sam orijentalni stolnjak s karakterističnom šarom i napravila suknju na preklop.
A Marija?
Ona je dobila stolnjak u Finskoj, i napravila od njega haljinu. Stolnjak je dodatno ukrasila vezom, tako da je ponovila floralne motive koje je videla dok je bila tamo.
Da li su i drugi slali svoje radove?
Za stolnjak nisu mnogo, zato što su se mahom javljali ljudi koji su već imali gotove stvari, pa se nije svako uklopio u temu koju smo zadale. Ali eto, jedna žena je poslala sliku starog stolnjaka koji je njena baka vezla, od koga je napravila predivnu haljinu. Ljudi i dalje mogu da objavljuju šta su napravili.
Kako je bilo s teksasom? Šta je napravila Marija, a šta ti?
Najčešće se za ovu vrstu izazova koristi teksas. Verovatno zato što svi imamo neke stare farmerke. Ja sam napravila haljinu, u stvari, to je nešto između suknje na tregere i haljine. A Marija je pravila suknju. Ona se baš potrudila da iskoristi sav materijal s farmerki komletno, čini mi se da nijedan končić nije bacila. Ja sam koristila više pari farmerki, a pačvork je bio lajtmotiv.
Šta su slali ostali?
Bilo je vrlo zanimljivih rešenja. Na primer, jedna poznanica je napravila tašne od teksasa kombinovane s heklanim miljeima. Bilo je i dosta rančeva od kojih su mnogi bili fantastični. Jedna žena je napravila božanstvene nesesere koji su ili vezeni ili napravljeni pustovanjem. Ne znam koja je to tehnika, ali predivno izgledaju.
Da li je bilo i nekih neobičnih kombinacija, na primer da od farmerki naprave jaknu?
To sam ja pravila pre dve godine, isto je ukomponovano kao pačvork.
Sledeći izazov bile su stare košulje. Jednom si napisala kako su mnoge košulje maltene kao nove, samo ih iskrzana kragna ili neki drugi detalj čini „starima”.
Za izazov može da se napravi šta god – od dve košulje jedna nova ili od postojeće nešto drugo, šta kome padne na pamet. U reciklaži nema pravila, jedino je: što više, to bolje, i svako u svom stilu. Ja sam iskoristila muževljevu košulju koju sam mu sašila pre 6-7 godina koja mu je sad nažalost mala, ali je mnogo lep materijal.
Da li ćete po završetku izazova objaviti sve radove ljudi koji su vam se javljali?
Nije nužno da mi to objavimo. Imamo dve grupe u kojima smo objavljivale svoje stvari. Jedna grupa se zove Samo za krojačice, druga Volimo šivenje, manje-više isti ljudi prate obe grupe. Neki su tu sami za sebe ostavljali komentare na naše postove. Nismo definisale formu kako moraju da se oglase.
Zašto niste napravile novu grupu?
Ostavile smo im slobodu, nismo htele da cepkamo publiku. To je veliki auditorijum koji nadmašuje broj pratilaca i Marijinog i mog bloga. Ovako je mnogo veći odziv. Mogu da se jave nama ili tim grupama. Nije bitno da se jave nama.
Da imate odvojenu grupu o reciklaži, sve bi bilo na jednom mestu.
Nismo to uradile. Možda smo mogle da napravimo makar hešteg, ali sve je krenulo nekako stihijski. Ako budemo ponovile izazov, unapredićemo postupak. Sad nemamo ni evidenciju koliko ljudi se javilo, koliko je to zapravo masovno. Nekoliko ljudi mi se javilo preko privatnih poruka, nisu hteli ništa da objavljuju javno. To je lepo, ali je poenta u tome da bude što više javnih objava u vezi s izazovom. Želimo da se što više ova ideja proširi. Za sada je akcija mešavina blogova, grupa, fejsbuka… Neki su nas, odgovarajući na izazov, tagovali, neki nisu, pa ih treba juriti po društvenim mrežama. Jednostavno, nismo znale kakav će odziv biti, zatečene smo. Prvi put to radimo.
Pošto sam Štepalicu malo zanemarila, nisam bila sigurna da li da pišem o izazovu na blogu ili na fejsbuku, pa smo onda rešile da bar zadržimo istu formu, da svaka na svom blogu objavljuje, pa da onda šerujemo članke.
Dugo sarađuješ s američkim časopisom Sew News, namenjenom publici koja šije.
Deset godina sarađujemo, jedno vreme sam imala i kolumnu, ali ne mogu da ispratim ritam, pa sad sporadično pišem. Kad imam ideju, pošaljem im model, oni objave. I to je edukativnog karaktera. Iako je posvećen šivenju, nije klasičan časopis s krojevima, više se bavi kreativnim idejama i ilustracijama. Moji tekstovi su uglavnom bili o tome kako nešto prekrojiti. Neki gotov kroj prepravim i potpuno ga promenim.
Ideja za reciklažu vam je odlična. Kad se tome doda i nova estetika, u stvari stara…
Ni ona ni ja nismo po interesovanjima ni preterano rigidne ni konvencionalne, volimo iskorake iz mejnstrima, ali ovo što je danas mejnstrim meni izgleda kao…
Pornografija?
Pa, da. Ne sviđa mi se ni to što su devojke potpuno uniformisane, posebno vrlo mlade devojke, mada je to kod nas uvek bio problem. Sećam se kad sam išla u srednju školu, sve devojke su imale istu frizuru, iste kapute. Veliki je problem štrčati, ali danas, s više godina i oformljena kao ličnost, želim da štrčim i da budem primer drugima. Vidim da i Marija ima isti stav prema životu, estetici, vrednostima.
Lepo je što ste zajedno pokrenule izazov. Priča postaje regionalna.
Svi smo postali pomalo ksenofobični, zatvorili smo se. Skriveni motiv izazova je bio i da pokažemo da je saradnja među bivšim jugoslovenskim zemljama moguća, da ima normalnih ljudi svuda, koji se bave svojim životima, a koji imaju da ponude nešto plemenito i kvalitetno.
Korisni linkovi: blog Štepalica; Sew News, za koji piše Ana Janković (Štepalica); blog Diva koja šiva (Marija Šorša); FB grupe Samo za krojačice i Volimo šivenje.
Ostavite odgovor