Recept za bračnu (ne)sreću


Post je originalno objavljen 6. novembra 2010. na blogu. Nema pravila, planiranje se ne isplati. I oni koji dočekaju zlatnu svadbu nemaju garanciju da se sutra neće rastaviti


Kako se ljudi spoje i ko sa kim ostaje u vezi a koji ne mogu da opstanu kao par – prava je nepoznanica. Izgleda da ona čuvena „hemija” stvarno odrađuje posao bolje nego bilo kakva logika. Letos je moja drugarica starija punih devet godina od muža, slavila 20 godina bračne sreće. Sada ta njihova razlika i ne izgleda bogzna kako strašno, ali kad su se venčavali njoj je bilo okruglo 30, a on je lagao da mu je 25 – tek pred venčanje se saznalo da za neki dan treba da navrši dvadeset prvu. Ona je smirena, devojka koja je sve u životu obavljala po redu – prvo škola, pa posao, pa udaja, i zato je bio šok da je njen izabranik toliko mlađi. A on – pravi vetropir, ne može da se skrasi na jednom mestu. Iako je bilo očigledno da se vole, u startu sam im davala maksimum dve godine, a eto, dočekaše i 20! I dalje se vole, i dalje su različiti, ali i dalje su zajedno.

Dobar primer je i moj drug „od noše” koji se oženio ženom s dva braka iza sebe i troje dece iz tih prethodnih brakova. Njegovi roditelji bili su neutešni, posle besni, a sad nemaju nikakav kontakt sa sinom. Hteli bi oni, ali on neće. Dozvoljava svom detetu da ih viđa povremeno, i to je sve. Inače, jedinac je. Venčali su se 31. decembra pre tačno 15 godina. Od svih ljudi koje znam, mislim da se oni najviše vole. A na početku je to delovalo kao neki loš scenario – ona sa sela, nema ni srednju školu, razvedena po drugi put, podstanar s decom, najčešće su je opisivali kao „jadnu”; on sin iz dobrostojeće kuće, pride naslednik neudatih tetaka, lep kao lutka (san svake devojke, bio je vrlo popularan, sve su ga jurile), duhovit, pomalo razmažen i trunčicu arogantan, prošao pola sveta… O tome kako su oni uopšte započeli vezu kruže glasine koje mahom nisu tačne, ali svi znaju da je on nju zaprosio dva puta i da ga je oba puta odbila iako su već živeli zajedno. Tek kad je ostala trudna, pristala je da se venčaju. Ko je tu koga hvatao na dete? On nju, naravno.

Moj najstariji ujak do kraja života bio je ozaren svaki put kad bi ujna ušla u sobu. Jednom sam ga zadirkivala u vezi s tim, pocrveneo je i rekao: „Kad ona uđe, toplo mi je oko srca.” I zaista, uvek bi je zaljubljenim pogledom pratio kako se kreće, oči su mu caklile dok razgovara s njom, njegova ruka uvek je bila zaštitnički položena na njena ramena ili mišicu. I tako je bilo i kad im je bilo po trideset, i kasnije, sa po sedamdeset!

S druge strane, kumovi su mi se razveli posle skoro 30 godina braka; razveo se i jedan par poznanika koji su na prvi pogled delovali da imaju život iz sladunjavih američkih filmova, a ispostavilo se da je bio zasnovan na lažima i obostranim prevarama; razveli su se mnogi koji su izgledali kao par s reklame za brak.

U čemu je poenta? U tome da nema pravila i da se planiranje ne isplati. I oni koji dočekaju zlatnu svadbu nemaju garanciju da se sutra neće rastaviti. Uvek se setim svojih nane i dede s mamine strane kojima su deca htela da prave proslavu 50 godina braka. Svi se angažovali, pa će oni da urade ovo i ono, ovaj je dobio ova zaduženja a onaj ona… petoro dece koji su zapeli da to bude nešto svečano, lepo, veliko, nezaboravno. A nana se sve vreme meškolji i ne učestvuje baš u pripremama niti se raduje planovima. Kad je moja mama pitala šta joj je, odgovorila je: „Šta da slavim? Što sam ga trpela pola veka? Što požive’ ovol’ko i pored svu muku?”

Postoji silna literatura autora psihologa koja se bavi održavanjem brakova, i skoro u svakoj knjizi, a morala sam da pročitam tonu tih knjižurina zbog posla, strpljenje je na jednom od prva tri mesta. Najčešće zauzima sva tri prva mesta, to je glavni sastojak. Reči poput: tolerancija, kompromis, kontrola… takođe su obavezni sastojci, ali toliko su korišćene da su postale pohabane i sasvim isprazne. Svi ostali sastojci dodaju se po ukusu: smeh, deca, zajednički planovi, aktivnosti i interesovanja… Može biti da imam pogrešnu predstavu o životu, ali sve mi je to tandara-broć. Ako mi se taj moj ne sviđa, mogu da budem tolerantna koliko hoću i da se smejem kao luda (to kao podstiče dobru atmosferu među supružnicima) i da svašta drugo radim, ali ako mi se ne dopada, neću moći s njim da budem. I on može da se smeje kao lud na brašno i da mi pravi kolut napred i nazad na moje oči sto puta dnevno ne bi li me fascinirao, ništa od tog posla! Ne i ne! Ako ne ide, ne ide!

Kad sam se razvodila od prvog muža, u Centru za socijalni rad bili smo toliko civilizovani i fini da nas je službenica pitala: „U poverenju – da se ne razvodite zbog stana, onako, samo formalno?” Oboje smo prasnuli u smeh, folirant od mog prvog muža i dalje je ostao kulturan, a ja sam odgovorila: „Nemate vi pojma koliko ja njega ne mogu da smislim. Možda bih zbog dece i ostala u ovom usranom braku, ali ne cenim ga više ni kao čoveka.” Naravno, osmeh saosećanja službenica je uputila njemu. Neka mu, nek se bavi formom, mene zanima suština. A i ne volim da me sažaljevaju.

Šta li bi te naučne knjige (u stvari priručnici tipa „šta da se radi”) rekle o mom slučaju? Verovatno bi usledio savet koliko odsto da budem nasmejana a koliko odsto da ga shvatam ozbiljno – i to bi spaslo brak. Aha, važi.

 

Podeli s drugima