Radovan Nastić – Svaki pas ima svoj dan

(Ne)sponzorisana reklama za farmaceutsku industriju? On- i off-lajn roman. U obliku dnevnika

Dario Stajić

„Svak je rođen za po jednom mrijeti, čast i bruka živjeće dovijeka“ – Petar Petrović Njegoš

Negde oko 170. stranice, popušta mi pažnja i ne mogu više da se koncentrišem. Mislim da bi slično bilo i da sam krenuo otpozadi, s čitanjem. Onda bi mi, verovatno, teško bilo da sve pratim, počevši od, otprilike, 70. stranice. Težak ovaj život. Naročito kad ne možeš da skapiraš, da li je autor čovek ili hemija? Mašina u svakom slučaju nije. Autor. Ili možda: organska protiv anorganske hemije?

Veoma su mi se dopali Bensedin (2005), …I napravim se da je sve u redu (2006) i Rejčel, Ljubavna Priča (2007). Direkt(no), verovatno i doživljeno i proživljeno, pa onda opet oživljeno. Ne poznajem Radovana; ne slušam radio; ne družim se. I nisam odanle. I dok čitam, srećan sam što nisam. I srećan sam zbog toga i takvoga pisanja.

Svaki pas ima svoj dan pokušava da bude ozbiljniji u formi i obimu, ali i dalje „neozbiljan“ po sadržaju i pristupu. Iako se bavi prilično ozbiljnim i egzistencijalnim temama. U dnevničkoj sintagmi, u prvom od tri dela, koji nije hronološki napisan; ili je možda hronološki napisan, ali nije hronološki odštampan; u prvom delu priča se ako dobro shvatam o ekipi (Paranoja, Pička, Zubati, Čvorović,…) u zatvoru; ekipi za koju nikad niste potpuno sigurni: da li je u pitanju zatvor ili psihijatrijska ustanova. Seksa? Uglavnom ima.

Drugi deo liči na autobiografsku priču i završava se tužno. Iako ta „hardcore“ tuga, ni u jednom momentu nije eksplicitna. Sve ostalo je eksplicitno.

Treći deo, vrlo je kratak. Posle njega sledi „Pogovor“ Feđe Dimovića, za koga nemam pojma ko je (član Beogradskog sindikata, prim. ur), osim da je Radovanov prijatelj.

Verovatno niko ko pretenduje na poziciju ozbiljnog ili (ne)shvaćenog pisca; verovatno nikad niko pre Nastića nije uneo u večnost neke male izraze iz nečije svakodnevnice, kao što je recimo: „ne bih je izuvao“, pa i objasnio značenje. Neukima. Ulazak na mala vrata u istoriju jezika koji se polako, između Vuka, Basare i novostvorenih i novorasporenih banana republika rasipa i sistematski uništava. Novinari žute štampe, tabloida, portala i njihovi glavni likovi – zvezde estrade; kao najveći heroji posleratne tranzicije, između ovih fizički mekih, ali u suštini vrlo tvrdih korica. Igraju ulogu poslednjih lučonoša slobodne misli i otvorenog izražavanja.

10, 20, a tek 30mg su stvarno – Mnogo… a tako malo. Da ublaže bol, beznađe i hroničnu nej…u. Ko i kako želi da razume.

Saznali smo i nešto o pokojnim Mikrobu i Merilinki, živom Branku Kockici. O tome kako se sa „Uđi slobodno“, Lepe Brene, prelazi elegantno i bez prekida u vezi, na Gotan Project. Mnogo citata sa interneta („Vesti iz otadžbine“, npr.). Prati se odnos dinar-evro, pa rezultati prve srpske lige. Ponekad zalutaju u celu gungulu, Hajduk i Dinamo. Iako je to totalno drugi svet? Ironija!

Navedeni potezi partije šaha, pretpostavljam istiniti.

Spominju se i velike sile? „Svima nam jebu mater i niko im ništa ne može!“

Ima neke magije u tom kolažu i omažu onlajn svakodnevnici. Virtualna stvarnost dok se čita u knjizi nastaloj (olovkom) na papiru, poseduje magiju. Ne i ako je prenesemo s papira u realnost. Pa i na film. I u muziku. Recimo.

Rado bih i sa zadovoljstvom izbacio deo: „Petak, 17. 9. 2010.“ Lični ukus.

Inače. I da zaključim.

I ova Nastićeva knjiga mi se dopada. Doduše ne kao one pre ove. One pre ove (eho). Iako su na neki način sve iste. I ta istovetnost je poentiranje.