Proslava – Damir Karakaš (Booka)


U Hrvatskoj Karakašu ne nedostaje hvalospeva, naprotiv; kod nas, još uvek je tajni favorit u prilično zatvorenim krugovima čitalaca


Darko Doni

Nebrojano puta rečeno je da je pisanje jednostavno za čitanje, najteže za pisanje. U takvu grupu pisaca može da se ubroji i Ličanin Damir Karakaš. Bez spektakularnih rečenica, kamerne radnje, sve se dešava u nekom međuprostoru; dovoljno za razmišljanje, pa i za lične interpertacije i storije. Nimalo naivno. U Hrvatskoj mu ne nedostaje hvalospeva, naprotiv; kod nas, Karakaš je još uvek tajni favorit u prilično zatvorenim krugovima čitalaca.

Proslava, labavi roman, sastavljen je iz četiri priče: Kuća, Psi, Proslava i Otac. Radnja je smeštena pre, u i oko burnih vremena Drugog svetskog rata. A da to ne stoji negde napisano na internetu, moglo bi da se prebaci i u neka davnija ili skorija vremena.

Na samom početku, nova vlast traga za odbeglim ostacima poražene vojske. U neposrednoj blizini svog sela i svoje kuće krije se bivši vojnik. Iz daljine posmatra svoju suprugu Drenku, decu; planira da se preda, ali ne odmah. U rukama mu je oružje. U jednom trenutku ušunjao se u svoju štalu, među svoje krave. Sanja da opet sve bude po starom, da sedi sa svojom porodicom za stolom i da mirno spava.

U drugom delu scene iz seoske svakodnevice. Nečiji kučak ujeo je seoskoga žandara. Stigla je naredba da se svi psi iz svih domaćinstava moraju ukloniti. Mijo je krenuo u šumu da tamo sveže svog psa i prepusti ga na milost i nemilost prirodi, sve dok tamo ne skapa. Na putu susreće svoju vršnjakinju Drenku. Razgovaraju, dopada mu se, na stablu urezuje njeno ime. Kad je povezao svog ljubimca za drvo, čuje se iz daljine vuk. „Ne boj se”, govori. Na povratku kući sustižu ga gromovi i kiša.

Sledeća epizoda. Mijo se sredio i kreće na put u varošicu. U toku je proslava nove države, prvi put posle hiljadu godina dobili su državu. Na putu im se pridružuju Rude i Drenka. Put je dug i neprohodan. Između Mije i Drenke buja ljubav. Okreću petla na ražnju. Posle nekog vremena svetla cilja im se ukazuju u daljini, „nadiru prema okićenim kućama”.

Poslednja priča. Zima je i siromašnoj porodici ponestaje osnovnih sredstava za život. Hrane nema. A nema ni novca. Komšije ne mogu da im izađu u susret. Bezizlazna situacija, beznađe.

Svojim političkim angažmanom Karakaš je zaradio minuse u svom rodnom kraju, koji je još od pamtiveka prilično desno okrenut. Po samom pisanju, teško je reći da je tu nešto desno ili levo. U centru zbivanja je sam čovek i njegova sudbina u burnim vremenima.

Kad bismo mogli da predvidimo budućnost, mogli bismo i da se pravovremeno svrstamo na pravu stranu. A sadašnjost je takva da većina ljudi i nema pravo izbora. Ne treba suditi preoštro o običnom čoveku, naročito o onome koji se bori da preživi. Ideologije dolaze i prolaze, i većina ljudi nije imuna na takve stvari. Sirotinja je uvek na pogrešnoj strani istorije. Karakaš to dobro zna i zbog toga je njegov izraz tako jak, njegova poetika retko ima ravne u svom domenu. Istovremeno moderan i tradicionalan, Karakašev poslednji rad zaslužuje predikat: bezvremeno.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share