Poučni TV ponedeljci

“Potraga” je trenutno najbolji nedeljni kviz u srpskoj TV ponudi. Što ne znači da je lišen mana, naprotiv

Marko Nikolić

Stariji se živo sećaju zagrebačke Kviskoteke i legendarnog Olivera Mlakara, nešto mlađi i Brojki i slova. Ukrštanjem ova dva TV formata iz smirajnih strofa labudove pesme SFRJ iznedren je najdugovečniji kviz domaće proizvodnje – sada već mitska Slagalica, u poslednje vreme bez Milke Canić, ali bez obzira na izostanak slavnog supervizora, i dalje krunski primer da je za kvalitetan televizijski program dobra ideja krucijalnija od šljaštave produkcije. Ispoljena jalovost RTS tokom devedesetih da se nemale ambicije u ovom pogledu sprovedu u potentan gledalački šou (u potpunosti negledljivi kvizovi vezani za film i istoriju, Visoki napon je neslavni mlađi primer ove tradicije) prenela se na skuplje ali jednako neprijatne Pink pokušaje u ovom zahtevnom programskom segmentu (svi, izuzimajući donekle Kešolovca).

Početkom ovog veka, zahvaljujući uvozu licenci, raspoložive TV frekvencije su u ovom pogledu reformisane i osvežene – pre svih, sa nostalgijom pamtimo Sam protiv svih (RTS1, verzija na B92 nije dugo trajala) i Najslabiju kariku (BK), i u nešto manjoj meri Želite li da postanete milioner? (BK i još nekoliko televizija). Poslednja u nizu emisija koja u zadovoljavajućoj meri vraća televiziji svoj primarni, pedagoški sjaj je Potraga, koja se već nekoliko meseci emituje na prvom kanalu državne televizije u produkciji kuće Adrenalin, svakog ponedeljka od 21 čas.

Kao i u slučaju ovovekovnih prethodnika, i ovaj put je zemlja porekla meka TV kvizova Velika Britanija. U Potrazi učestvuju četiri takmičara koji se ne takmiče protiv sebe već protiv Tragača. U prvih šezdeset sekundi takmičar treba da da što više tačnih odgovora (svaki vredi 10 hiljada dinara), a zatim taj novac brani u “okršaju” sa tragačem, koji ostavlja mogućnost i da za branjenje manje svote (koju licitira Tragač) odgovori na pitanje manje, odnosno veće svote (još jedna Tragačeva obaveza) za tačan odgovor više. Na ovom nivou, i takmičar i Tragač biraju jedan od tri ponuđena odgovora na postavljeno pitanje. Ukoliko prođe “Scilu i Haribdu”, vraća se na svoje mesto i čeka finale, u kome za dva minuta treba da udruženim snagama sa ostalim takmičarima da više tačnih odgovora od Tragača. Sav osvojeni novac učesnici dele.

Iako je Jovan Memedović jedno od omiljenijih TV lica u Srbiji, nadaleko poznat kao strasni ljubitelj prirode koji se podjednako odlično snalazi u domaćim vrletima, mongolskim divljinama i bespućima mora i okeana, kao lovac i ribolovac, te prilično zanimljiv komentator boksa, nije teško uočiti njegove nedostatke u voditeljskom poslu. Otežavajuće okolnosti delom proizlaze iz samog formata kviza koji se suviše oslanja na čitanje pitanja, a premalo se služi mogućnostima vizuelne dimenzije TV obrasca. Obrni-okreni, neujednačen kvalitet Memedovićeve dikcija često biva prepreka takmičarima. U poređenju sa svojim prethodnicima, Memedović je daleko od nivoa koji je pre nekoliko godina ustanovio Ivan Bauer (Sam protiv svih), a ni poređenje sa Sandrom Lalatović (Najslabija karika) mu ne ide na ruku, dok je u svakom slučaju, iako gotovo naturščik i primetno drveniji nego kad je na svežem vazduhu, prijatniji izbor od neduhovitih/zamornih Ivana Zeljkovića Zeke (Milioner) i Dejana Pantelića Dekija (Visoki napon). Sportskim jezikom rečeno, studio nije “prirodna” Memedovićeva lokacija, pre su to šator i kazan u kome se krčka nešto nezamislivo običnim smrtnicima. No, kriza jakih TV ličnosti nije od juče boljka domaćeg etra, te ovo solomonsko rešenje, kad se podvuče crta, ne bode toliko oči.

S druge strane, Tragači, po jedan nedeljno – režiser/komentator Milorad Milinković, slikar/glumac Uroš Đurić i arhitekta/kreativni direktor Miksera/članica Mense Maja Lalić su pun pogodak. Iako u originalnoj britanskoj verziji na njihovom mestu sede proslavljeni učesnici kvizova, ova srpska varijacija na temu nimalo ne škodi – sve troje su televizijski nepotrošene javne ličnosti veoma velikog opsega znanja i opšte kulture, i spartanski surovo ne praštaju takmičarima ispoljavanje ni najmanjih slabosti.

Određeni problem predstavlja i neujednačena težina pitanja, od smešno lakih do vrlo teških, zbog čega potkovanim takmičarima nije garantovan prolaz, a istovremeno sreća kao da prati one s vidljivim manjkom znanja. No, sama činjenica da je češći slučaj da takmičari izlaze iz studija praznih šaka nego sa šuškama u njima, daje Potrazi specifičnu auru realnog gledalačkog izazova (izvitoperenog u desantu štelovanih rijalitija na TV programe, o dokonim smaračkim ćaskanjima da ne trošimo virtuelni prostor), podsećajući auditorijum gladan kvalitetn(ij)e zabave na dve vrlo važne životne lekcije: da je novac veoma teško zaraditi, ali i da se znanje, ipak, na kraju, isplati.

(foto: www.rts.rs)