sleaford

Punk je oživeo

Marko Nikolić

Ne sećam se kad sam poslednji put čuo album koji je OVOLIKO realan i da sam toga bio momentalno svestan – daveći se u osećanju da mi je svet upravo promenjen, što je najlepša emocija ikad. U svet ušuškane, simulirane subverzije, u muzičku ponudu koja se prečesto guši u mediokritetstvu, Sleaford Mods svojim (ako se ne varam sedmim) izdanjem vraćaju opasnost u igru, hrabro iskoračujući napred tako što prosipaju decenijama nakupljanu žuč. Po svemu.

Duet koji čine Džejson Vilijamson (glasnogovornik) i Endrju Fern (zvuci) nije iz Sliforda i njegovi članovi nisu (aktivni) Modovi, već dolaze iz Grantama, rodnog mesta Margaret Tačer, dvaput ovenčanog neslavnom titulom najdosadnijeg engleskog grada u prigodnim anketama. Poeta ima 43 godine, ženu i dete i godinama je pokušavao da se profesionalno bavi muzikom, menjajući bend za bendom bez većeg uspeha. Rad u fabrici, život u Londonu, povratak kući, uzimanje učešća u rave kulturi – sve je to formativno uticalo na Vilijamsona koji je 2006. u lucidnom stanju očaja na death metal matricu pustio glas iz sebe. Rođeni su Sleaford Mods kojima se nekoliko godina kasnije priključio i Fern, i upotpunio sliku svojim zvučnim doprinosom.

Posle nekoliko samizdata, i kritika i publika su prošle godine toplo primili prvo “pravo” izdanje dueta (Austerity Dogs). Nova diskografska jedinica, objavljena pre mesec dana, odmah nakon kolekcije singlova, još je bolja. Sleaford Mods su u najkraćim crtama, na svim svojim izdanjima, pa i ovom, težili ka tome da budu zvučni ekvivalent hronike života na Ostrvu, i otuda istrajavanje na lokalizmu – Britaniji se iz mračnog, zapišanog, izdrogiranog kutka prinosi zabagrelo ogledalo. Autsajderima poput potpisnika ovih redova stoga nužno izmiče sve ono što će bez veće muke primetiti oni kojima je upućeno (sami Englezi), ali za razumevanje prkosa i rezignacije koji izbijaju iz svake sekunde ove čudesne ploče prevod i kontekst su nepotrebni.

Za razliku od poznate globalističke krilatice o globalnom razmišljanju i lokalnom delovanju, Vilijamson i Fern uspevaju da ozvučavanjem iskustva lokalnog življenja uhvate globalni osećaj nemoći života u uslovima neoliberalnog komfora i konformističkog fašizma političke korektnosti (Liveable Shit) u kome je prognani i ponižavani ljudski duh sve nepoželjniji gost, dok se trulež ispraznosti širi alijeniranim zombifikovanim medijima i delovanjem elita koje kao da žive u drugim galaksijama. Osim gazda, funkcionera, populista i ostalih dežurnih krivaca, na tapetu su i svi ostali: posebno tzv. šou biznis i muzička industrija (sam Vilijamson ne propušta nijedan intervju da “široko” isproziva Noela Galagera, a ni ostale “vedete” poput Arctic Monkeys mu nikako nisu po volji), koji su od prevratničkih snaga postali inkubatori mediokriteta i državnih britpop projekata, ali i mumifikovani narcisi u kojima su odavno presahli svi stvaralački sokovi te tržišno parazitiraju, životareći od stare slave. Ne prašta se ni saučesnicima i kolaboracionistima, hipsterima, “kreativnim” “njuškama” i “facama” koji obezglavljuju kulturu, tako što je danonoćno pretvaraju u bezdušnu robu, oduzimajući joj primarna emancipatorska svojstva. Imajući u vidu da je „alternativa“ samo još jedna produžena ruka vladara a da je cena tog komfora gubljenje dimenzija življenja,  Sleaford Mods su reakcija sa dna želuca na sve te “hajpove”, “pretvaranja”, besmislena “učitavanja”, logička brzanja i korporativna šurovanja u sferi standardizovanja svega živog i ubijanja u pojam svega što daje znakove života, s ciljem vraćanja kulture tamo gde joj je i mesto – u svakom pojedincu i u narodu. U tom neprijatnom zahvatu, sa stomačnom kiselinom koja topi sve što je korozija blještavog ništavila dotakla, nisu pošteđene ni kanalizacione globalne mreže, kako se već može čuti u furioznoj završnici, oličenoj u “pesmi” (ovde toga zapravo nema) indikativnog naslova Tweet Tweet Tweet.

Naoružan beskrajnom logorejom garniranom pretežnom psovačinom i uličnim skarednostima, masnim, zategnutim basom i “polovnim” matricama, na razmeđu elektronske i “gitarske” muzike, kao svojevrsni punk-hop, Divide and Exit muzički ne liči ni na šta drugo, i ljubiteljima “lakih nota” će sigurno biti teško da ga svare, dok će muzički avanturisti relativno brzo otkriti njegove hipnotičke čari. Insistirajući na monolitnoj monotonosti, repeticiji i jeftinoći zvuka, Sleaford Mods pomalo podsećaju na rane Streets, delom i na Fall, ali najvećim delom izmiču svođenju (računa), kao i svaka prava autentičnost. Mark Fišer iz uglednog muzičkog mesečnika Wire lepo je povukao paralelu između dueta i Wu-Tang Clana, u čijoj je autoreferentnosti i tvrdokornosti Vilijamson pronašao nepresušnu inspiraciju i presadio ta iskustva na drugu stranu Atlantika tako što je svoje “nedostatke” pretvorio u nedostižnu prednost.

Na domaćem terenu, metodologija Modsa najbliža je borskom Goriboru – no to poređenje je skroz na štetu u sebe zatvorenih domaćih snaga, čiji je zvuk predominantno utemeljen u tugovansku prirodu bluza, dok klasno i ne samo klasno svesni Englezi u svakom trenu demonstriraju borbeni duh, naoružani autentičnim buntom punka (Middle Men) koji poput buldožera ruši sve okoštale kanone čija je jedina svrha odavno dekorativna. Naravno, zapažanje Lukea Hainesa, nekada člana britanskih sastava Auteurs i Black Box Recorder, da se Slaeford Mods bave umetnošću jer nisu imali drugog izbora, sasvim je na mestu.

Nalik audio produžetku kultnih britanskih ostvarenja poput Dve čađave dvocevke i (posebno) Sexy Beast, Divide and Exit vrhunski prolazi kod kritike, a u Nemačkoj se prodaje bolje od mnogih izvikanijih imena. Ova ploča, koja je bez greške među najupečatljivijim izdanjima ne samo ove kalendarske sezone, čitav je jedan paralelni univerzum, kojim se nepogrešivo izoštrava ono što ne valja u ovom našem svetu – a to je gotovo sve.

Maske su poskidane, svetlo je upaljeno.

Podeli s drugima