Pop književnost (Dom kulture Studentski grad ) – Muharem Bazdulj


Jedno od najvažnijih pitanja celokupne knjige je, ponukan Štulićevim prevodima indijskih mitova, postavio sam Bazdulj: Da li je (čitalac) bliže samsari ili nirvani?


Darko Doni

Izgovorena reč zna nekad da bude teža i smislenija od ispisane. Zavisi od toga ko je i kako izgovorio. Pop književnost okuplja na jednom mestu transkripte 45-minutnih tribina i beseda koje je književnik Muharem Bazdulj držao od aprila 2017. do juna 2018. u Domu kulture Studentski grad. Na jednom mestu, praktično od Vardara pa do Triglava i obrnuto, skupili su se neki od najznačajnijih autora pop muzike s nekad zajedničkog subverzivnog kulturnog prostora. Kako u pogovoru primećuje Tomislav Brlek, postoje Greil Markusovski odmaci od teme koji se protežu na sfere književnosti, politike, filosofije, istorije, pa i uže i šire, idući i do nekih anegdota iz autorovih ličnog života i iskustva.

Bazduljeva priča, u osnovi, oslanja se na tekstualne potke malih i velikih hitova iz vremena koje je za nama otišlo u nepovrat. Obično uzme jednu ili više pesama karakterističnih za neki deo karijere i oko nje prede dok ne dođe do poente. Putovanje kreće iz Zagreba, i to na 64. rođendan lidera grupe Azra, Branimira Štulića Džonija: Teško ovo živote, Užas je moja furka, 68 i Pavel. Stvaralački uzlet nije trajao vremenski dugo. Obimom golem opus mogao bi kontekstualno da se iz jednog vremena, vremena Španskog građanskog rata, smesti u vreme koje dolazi, „neman” jednog drugog građanskog rata koja je „došla pred vrata”. Bazdulj po običaju u ovoj knjizi ide veoma široko i u celu storiju smešta i Borhesovu pesmu Zazivanje Džojsa i kaže: „Ako je jedan čovek bio radostan, on je iskupio sve tuge…” A Džoni je uspaljivao mase od kojih ni dan-danas mnogi nisu ravnodušni kad na njegovom jutjub kanalu čuju neku novu obradu „obično narodne stare pjesme”.

Dalje, knjiga pokriva „Sarajevsku pop-rok školu”, neku, da ne kažemo drugačiju ligu: Crvenu jabuku, Plavi orkestar, novo i staro Zabranjeno pušenje, živu legendu Milića Vukašinovića. Ako se setimo drugih likova iz tog podneblja, možda neuobičajena perspektiva. Bez Indexa, naravno.

Posle Darka Rundeka i Haustora, slede dalmatinski hitovi i kancone. Tema do sada nedovoljno istražena u oblasti publicistike, prepuštena sudu putnika međugradskih autobusa hrvatskih auto-prevoznika. Tu veoma smelo i prilično duboko, na primeru Piva klapa ispo volta Olivera Dragojevića, razotkrivaju se zablude u prevodima izraza kao što su „kaštigat” i „deštigat”, a koje su, to vam ne bih tako rado otkrivao ovom prilikom. I na kraju hrvatske trilogije sledi analiza možda najvećeg tekstopisca iz „tih”, pa i ovih, krajeva – Arsena Dedića.

Slovenački predstavnik eks-jugovizije je Zoran Predin. Kao tekstualni primer, Bazdulj uzima jednu od retkih „skladbi” koja nije otpevana na maternjem slovenačkom – Bilećanka, sa solističkog albuma Pod srečno zvezdo iz 2008. godine. I ta pesma je prepev Milana Apiha, na srpski je prepevao učitelj iz Tešnja Todor Vujasinović Pusta osta kuća njina/Gorka sudbina, sa završnom konstatacijom: „Tuga i za onim što je bilo, a bilo je dobro, a prošlo je, i za onim što bi bilo dobro, a neće biti nikad.”

Opet sledi mali povratak na bosanskohercegovački teren. Komšija iz Travnika Seid Memić Vajta i pokojna zvezda japanskih hit-lista Jadranka Stojaković i njena tužna sudbina ne tako retka u devedesetim i nultim i desetim, dvehiljaditim.

Nezasluženo skrajnute scene Makedonije i Crne Gore, opisane su delimično kroz najpoznatije izdanke – Leb i Sol i Miladina Šobića. Tu se autor knjige pokazao kao vešt i zanimljiv kompilator i kroz svoje dosetke ispravlja neke soc-h-istorijske nepravde prema nerazvijenijim krajevima bivše države. Posebno interesantan deo je analiza tekstova „panonskog mornara” Đorđa Balaševića i jedan od zaključaka: „E, da sam se rodio u vrijeme bitaka, druga bi se pjesma pjevala… Nekako, stvarno je u toj generaciji bio bitaka plam i jebali su nam kevu.” I jesu.

Prilično lucidna tumačenja tekstova benda Idoli i njihove višesmislenosti, krenuvši od prikrivenog homoseksualizma u Retko te viđam sa devojkama, pa do futurističke asocijacije na kineske šopove u Plastici i Ja nosim plastično odelo / I plastika je moja hrana / Možda sam plastičan i ja. Po kvalitetu i skromnom opusu, Idoli su bili, ako ne dve, ono jedna klasa iznad ostalih autora i izvođača u knjizi, to se vidi i po zaključku da su Divljanove „pjesme mijenjale epohu i mijenjale, ako hoćete, doživljaj epohe”.

Kraj je ostavljen za Bregovića i Bijelo dugme i njegovu kameleonsku harizmu koju je zadržao do današnjeg dana. Osporavan, cenjen i napadan, svi za njega, dobrovoljno ili ne, znaju i „niko nikad ne sluša šta on zaista kaže nego samo sluša boju glasa”. Naravno, ne njegovu lično, nego iz usta Bebeka, Islamovića i Vojičića.

Jedno od najvažnijih pitanja celokupne knjige je, ponukan Štulićevim prevodima indijskih mitova, postavio sam Bazdulj: Da li je (čitalac) bliže samsari ili nirvani? Ne pitajte me šta znači „samsara”, imate gugl, pa pokušajte sami da pronađete odgovor.

Zanimljiva knjiga, čak iako vaš pogled na pop muzičke 80e i 90e gleda u nekom sasvim drugom pravcu i zvuku neke druge ulice.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share