Para i dece nikad dosta


Post je originalno objavljen 24. jula 2010. na blogu milja.lukic. Dvojica dečaka – jedina deca u zlatiborskom selu


Skoro da sam zaboravila kako se piše o lepim stvarima, ma šta kako se piše – kako se misli o lepim stvarima. Stalno nešto kritikujem, a vala ima štofa na kilometre za tu rabotu. Čini mi se da smo počeli kolektivno da kritikujemo i da nikako drugačije i ne funkcionišemo.

Međutim…

Jedna moja dobra drugarica javila mi je u sredu da je trudna! Mnogo lepa vest! Ne znam da li bih se više obradovala da su mi javili da sam dobila glavnu premiju na lotou. Funkcionišem po onoj narodnoj: Para i dece nikad dosta. Jeste da smo prdnuli u čabar što se para tiče, opet kolektivno, ali za decu još možda ima nade. Jeleni, novopečenoj trudnici, 38 je godina, prvi put je u blagoslovenom stanju i to je baš za jedno veeeeliko radovanje. Drago mi je sa sto strana: i zato što obožavam decu, i zato što je ona trudna, i zato što je Srba sve manje pa će ona makar malo da doprinese rešavanju tog problema… Kako god da se okrene, osmeh mi ne silazi s lica.

Tu radost nije mi pomutila ni sramna odluka 10:4, koja nije ni po pravu, ni po pravdi, ni po čemu smislenom i valjanom, već po američkom idealu doneta. Iako sam očekivala da će baš tako da se desi, bila sam besna dobrih dvadesetak minuta, mada mi se na pola sata povratio bes kad sam na TV-u videla onu podgojenu gospodžu koja bombama donosi mir, a preziva se Klinton. Pun mi je kurac onih kojima je pun kurac Kosova, a dva kurca su mi puna „američke borbe za demokratiju”. Da se mi ne zavaravamo – isto ovo bi se desilo ko god da je bio na vlasti, i mada je ova garnitura problematična do bola i stvarno joj je poodavno istekao rok trajanja, nije ona glavni krivac već činjenica što postojimo i što gospodža Klinton nije ušla u spavaću sobu svog gospodina koji preferira oralni seks dok nije videla potpis na papirčetu za bombardovanje. Mašala! Ovako je i Neron dobijao inspiraciju za svoja remek-dela gledajući Rim u plamenu. Ma, nosite se u tri lepe pizde materine i jedite govna!

Eto, čak ni lepi povodi ne mogu da prođu bez pljuvanja, ali šta ću kad su se te dve stvari desile maltene istog dana.

Pre neke dve godine, otprilike, vrteći kanale, naletim na emisiju Vreme je za bebe, i po običaju negde od polovine nastavim da je gledam. Bio je to neki mladi par sa Zlatibora, iz neke nedođije koja je nasuprot turističkom delu, pa nemaju ni put kako valja. Naravno, u selu uopšte nema mladih ljudi, izuzev ovog para koji ima i jedno starije dete. Dečkić se igra s kozama, ovcama, druži se s babom i dedom i svi u selu ga gledaju kao da ga miluju pogledom: „Naše dete!” Tu sam već bila na ivici suza, mada sam na suze teška. Plačem samo kad sam trudna ili u ekstremnim slučajevima. E, sad sam počela da plačem kad je jedna starica gledajući njihovo starije dete rekla: „Naše dete”, a novu trudnoću prokomentarisala: „Daće bog, eto, još jedno dete!” Međutim, trudnica je imala neke zdravstvene probleme i seljani je savetuju da ostane u bolnici, manji broj da ostane kod kuće… Svi su zdušno, zajedno s njom bili trudni! Svi! A onda dolazi trenutak da ona krene u bolnicu, počeli su trudovi. Taman sam se malo smirila sa suzama, ali počelo je novo plakanje, ovaj put je to bila reka suza, nisam mogla da se zaustavim: seljaci jedni drugima javljaju telefonom da „ona kreće”, svi izlaze napolje, u rukama im bokali s vodom, pljuskaju za njima „da sve teče kao voda”, krste se, neke žene pustile su i suzu. I odoše oni, a selo ostade u strepnji. Verovatno je vreme stalo, niko ništa nije radio, svi su disali duboko i čekali, čekali…

Porođaj je bio malo teži, ali sasvim regularan, a beba – dečkić preko 4 kg, 55 cm dugačak. Kad je zaplakao, sve se orilo od njegovog prodornog glasa. Jako, krupno dete. Nek je živo i zdravo! Da li da napomenem da sam opet dobila napad plača?

Sad se vraćaju kući, s bebom. Čeka ih celo selo. Porodilji ljube ruke, potresne su mi one starice koje je gledaju s takvom ljubavlju da se srce cepa. Beba urla, a starci se svakom zvuku raduju, nazdravljaju rakijom. Ta gruba planinska lica, često i s manjkom zuba, ogrubele velike šake kao šmirgl-papir, džemperi od debele vune odrtaveli od silnog nošenja, gumeni opanci u stanju raspadanja od neprestane upotrebe, šarene marame na ženskim glavama koje se uopšte ne slažu sa još šarenijim haljinama na kopčanje. Sve se to sjatilo u kuću s bebom da je daruje. I prilaze ta gorštačka lica, ljube krevetac, dete se dernja na sav glas, stavljaju pare ispod jastuka. A od para sve same stotke, onako zgužvane. Stotke dinara, ne evra.

Pocepaše košulju tati, izljubiše u glavu starijeg brata, nudiše majci da jede…

Bože, koliko sam plakala! Gde su ta deca? Zašto će ova dvojica dečaka biti sama usred planine, sa starcima, kozama i ovcama? Zaboravila sam da napomenem da je stariji dečkić lep kao lutka, mogao bi da posluži za reklamu. I mlađi će biti isti takav, ubeđena sam. Sad je toj bebi možda malo manje od dve godine. Nadam se da jurca po Zlatiboru i raste li, raste… u velikog i lepog momka. Sigurno će biti i dobar čovek – okružen tolikom ljubavlju ne može da bude loš. Osim ako ga takvim ne proglasi gospodža Klinton jer joj je potrebno uzbuđenje za ulazak u bračnu ložnicu, pa mu baci neku bombu ne bi li postao demokratičan.

Dečaci, i jedan i drugi, želim vam svu sreću ovog sveta! Da budete na ponos porodici, selu, Zlatiboru, Srbiji. Ja se već ponosim vama, samim tim što ste se rodili. I volim vas, kao rod najrođeniji, iako me ne znate.

 

Podeli s drugima
  • 42
  •  
  •  
  • 1
  •  
    43
    Shares