Oralna Srbija, sa sve decom
Post je originalno objavljen 3. oktobra 2010. godine ovde. Radost Evrope i jedna ugledna beogradska osnovna škola u glavnim ulogama
Radost Evrope – jedna lepa manifestacija usred Beograda; jedna poznata beogradska škola – u centru grada; i deca s Kosova prošle godine, i deca iz Nemačke ove godine kao gosti. To su glavni junaci.
Radost Evrope održava se svake godine, u čast dece, a povodom Svetskog dana deteta koji je, gle koincidencije, baš na isti dan kad i naše čuvene Petooktobarske promene.
Radost Evrope zamišljena je tako da deca iz raznih zemalja ili regija budu gosti svojih beogradskih vršnjaka. Oni ih prime u kuću, prate ih na probe i prisustvuju im, vodaju ih po gradu, a ovi kod njih spavaju, jedu… I tako, pored zvaničnog programa koji ima uključene vodiče, i na onaj „iznutra” način upoznaju zemlju domaćina, odnosno Srbiju. Naravno da će mali Rusi uglavnom ići u kuće dece koja uče ruski, a mali Francuzi kod onih koji uče francuski, i tako dalje. Ostale zemlje idu kako kome zapadne. Imam neke drugarice s fakulteta koje su imale goste iz Švedske, sa Kipra, iz Engleske… s kojima i danas održavaju neki kontakt. Jedna od njih je čak kumovala detetu svoje gošće iz Grčke.
Neki kriterijumi moraju da budu zadovoljeni što se tiče onih koji žele da budu domaćini. To moraju da budu prostrani stanovi ili kuće, poželjno je da dete gost ima odvojenu sobu, jedan roditelj mora da bude na raspolaganju sve vreme. Roditelji koji rade u to vreme uzimaju godišnji odmor, spremaju najlepšu hranu, potrude se da to bude nešto iz nacionalne kuhinje, dodatno izvedu gosta u neki restoran ili ga vode na izlet. Nemaju svi petosobne stanove i kuće, ali ih ima.
Sad u priču ulazi jedna cenjena beogradska škola koja važi za elitnu i u kojoj se nemački jezik uči po posebnom programu. U samom je centru, ništa nije „centričnije” od nje. Prošle godine ta škola je bila domaćin deci s Kosova. Strahovito malo domaćina se prijavilo, i bilo je „opravdanje” da u centru ne žive samo bogataši, da je puno onih koji stanuju po suterenima i mansardama, ili imaju pola kvadrata po glavi ukućanina. To je samo donekle tačno, jer ova škola, to pouzdano znam, ima mnogo dece koju dovoze iz Batajnice, sa Zvezdare, iz svih delova grada, baš iz razloga što je pojačano učenje nemačkog, a i škola ima dobru reputaciju. Ima tamo dece bizMismena, pevaljki, političara, umetnika, javnih ličnosti… I mnogo ih je više nego ovih što žive po mansardama, u suterenima, u skučenim prostorima s manje od pola kvadrata po glavi ukućanina. Čudo jedno, ne javi se skoro niko od tih „viđenijih” da gosti decu s Kosova. Kako i moje najmlađe dete ide u tu školu, iako sam za to saznala dva dana pred početak Radosti Evrope, poželela sam da po hitnom postupku zatražim odmor jer je to jedini uslov koji ne ispunjavamo – da roditelj bude s decom. Jedna majka je primila dvoje dece, progledali su joj kroz prste iako s porodicom živi u dvosobnom stanu, pa je četvoro dece bilo u jednoj sobi, dvoje njene i dvoje iz Zubinog Potoka, a ona i muž su spavali u dnevnom boravku.
Elem, ove godine ta poznata, viđena, reprezentativna, sve naj-naj-naj škola određena je za domaćina deci iz Nemačke. Ovaj put je bilo toliko prijava za domaćine, da su roditelje morali da odbijaju, i to čak i one s petosobnim stanovima. Reći će neko: „Pa, lepo, žele da im deca razgovaraju na nemačkom sa vršnjacima”, što bi bilo u redu kao opravdanje da nije bilo slučaja od prošle godine. A nekoliko godina pre toga bili su domaćini deci iz Republike Srpske, pa su se opet žalili kako deca maltene nisu ni bila s njima – svi otišli kod rodbine. Bilo je puj-pike-ne-važi, jer se i tad prijavio sramno mali broj roditelja koji bi da budu domaćini.
Sama informacija da su se za male Nemce skoro pa potukli, a od malih Kosovaca maltene bežali, dovoljna je da me razbesni, ali mi je raspoloženje popravila vest koja sledi: mali Nemci odbili su gostoprimstvo, u poslednjem trenutku, tako da su morali da ih smeste u hotel! Ne znam ko to plaća, ali mi je nepojmljivo da je takvo ponašanje dopušteno. Dopušteno, nego šta, oni su iz Jevrope! Navodno, njihovi roditelji plaše se za bezbednost, prva teorija; po drugoj – uslovi stanovanja kod domaćina nisu na njihovom nivou; a treća je najsmešnija – hrana i higijena mogu da budu problem, pa da oni preventivno deluju… Super!!! Ne znam uopšte zašto su dolazili, možda je za neke od njih to nekakva kazna.
„Nisi dobar! Sad ćeš u Srbiju!”
Moguće je da paralela koju ću sad da izvučem nikakve veze nema s prethodnim tekstom, ali – meni ima.
Pre nekih desetak godina, u Americi (a gde bi drugde moglo), mlada žena je posle saobraćajne nesreće u komi već neko vreme. Postoje izgledi da se oporavi, ali je još veća šansa da doživotno ostane na aparatima. Bolničar koji je zadužen za njenu higijenu saopštava lekaru da mu se čini da ona pravi neke milimetarske pokrete kad joj pere intimni deo. Lekar to uzme da proveri, i – tačno! Reaguje kad joj se ti delovi dodiruju. Zove on muža i kaže mu kako bi u njenom ozdravljenju možda igrao ulogu i oralni seks, pa ga moli da pokuša da uradi nešto po tom pitanju. Ostave ih tako same u sobi, očekujući da muž izađe posle nekih pola sata do sat. Međutim, on izlazi posle nepunih deset minuta, sav pometen, i kaže: „Mislim da sam je ugušio!”
I nama je potreban oralni seks, očajnički. Dok mi mislimo da će nas neko ljubiti po intimnim delovima, oni nam uvaljuju jedan veliki kurac. Na kraju krajeva, sve je to oralni seks.
Domaćini iz fine beogradske škole, svaka vam čast! Dobili ste šta ste zaslužili, idemo dalje.
Ostavite odgovor