Izgubljena ćerka – Megi Džilenhol

Silne finese unutrašnje drame koje je u literaturi moguće izraziti opisima, u filmu Izgubljena ćerka ostaju nedorečene, zbrkane ili, u slučaju osnovnog motiva majčinstva, i prenaglašene

Kristina Đuković

Nakon nekoliko italijanskih ekranizacija romana misteriozne autorke koja piše pod pseudonimom Elena Ferante, na prošlogodišnjem festivalu u Veneciji premijerno je prikazana i prva američka, u adaptaciji i režiji Megi Džilenhol, glumice koja debituje kao rediteljka. Reč je o romanu Mračna kći iz 2006. godine, iz faze pre čuvene Ferantine napuljske tetralogije Moja genijalna prijateljica.

I u ovoj Ferantinoj priči dominiraju motivi poznati iz četiri romana o odrastanju i životu Elene i Lili u radničkom kvartu Napulja – motivi kompleksnosti ženskog prijateljstva i solidarnosti, ženske emancipacije u patrijarhalnom društvu, frustrirajuće borbe principa majčinstva i potrebe za samorealizacijom na drugim poljima. Ipak, za razliku od jednostavne naracije u tetralogiji, Mračna kći je introspektivna priča koju je teško preneti na platno.

U filmu Izgubljena ćerka, sredovečna profesorka iz Bostona – Leda, letuje sama na grčkom primorju i kroz susret s mnogočlanom grčko-američkom porodicom, a posebno kroz kontakt s mladom majkom Ninom i njenom ćerkom, preispituje svoju prošlost, period kada je i sama bila mlada majka dvema devojčicama. Očigledno progonjena krivicom zbog teskobe koju je osećala pod pritiskom obaveza majčinstva, Leda tokom ovog letovanja prelazi put unutrašnje borbe i autorefleksije u trenutku kada je očigledno prvi put sasvim sama i slobodna.

U svojoj adaptaciji romana Megi Džilenhol prepliće dva vremenska toka –Ledino letovanje na grčkom moru i period kad je bila mlada majka. Ono što na površini i isprva deluje kao relaksirajući odmor sredovečne žene koja je konačno našla vreme za sebe, pod uticajem naizgled sitnih smetnji na plaži, smeštaju i celom malom grčkom mestu, postaje izvor sve veće anksioznosti za glavnu junakinju.

U skladu s književnim predloškom, Megi Džilenhol teži da prenese neposredan doživljaj apsurda i frustracije koji iznutra guši glavnu junakinju gradeći psihološku dramu pre svega kroz krupne planove, detalje, uz golemo oslanjanje na glumice Oliviju Kolman i Džesi Bakli u ulogama sredovečne i mlade Lede. Ipak, silne finese unutrašnje drame koje je u literaturi moguće izraziti opisima, u filmu ostaju nedorečene, zbrkane ili, u slučaju osnovnog motiva majčinstva, i prenaglašene.

Kritika je pozdravila debi Megi Džilenhol koja je kandidovana za Oskara za najbolju adaptaciju. Nominacije su svakako zaslužile obe glumice za kompleksan lik Lede. Ipak, za gledaoce i čitaoce koji su Elenu Ferante upoznali isključivo kroz njeno najpopularnije delo – Moja genijalna prijateljica, Izgubljena ćerka će biti iznenađenje i otkriće sasvim drugačijeg, manje pitkog i manje komunikativnog dela misteriozne italijanske autorke kome Megi Džilenhol nije naročito pomogla svojom adaptacijom.