Plakali smo bez suza – Gideon Grajf (Fisher – 1996/2020, Knjiga Komerc – 2020)

Nepravdu naspram Sonderkommandos ispravlja izraelski istoričar Gideon Grajf u knjizi intevjua sa sedmoricom preživelih, od kojih je jedan izjavio da su plakali nemo i bez suza, nad svim tim prizorima užasa

Darko Doni

Jedan od najbolje organizovanih zločina u istoriji čovečanstva, desio se za vreme Drugog svetskog rata, na području koncentracionog logora Aušvic/Birkenau. Masovno uništenje uglavnom jevrejske populacije starog kontinenta, bilo je do najsitnijih detalja isplanirano. Neprekidne egzekucije u fabrikama smrti, u kojima su se brojevi žrtava penjali i do između 10.000 i 25.000 dnevno, izvršavane su pod budnom kontrolom okrutnih, poslušnih, odanih, surovih i bezosećajnih SS trupa. Između kraja 1944. i početka 1945. s namerom da se uklone tragovi i dokazi zlodela, veći deo zdanja je porušen. Među retkim vrednim svedocima, nalaze se i jevrejski pripadnici takozvanih Sonderkommandos, specijalnih odreda. Njihovi zadaci bili su da iz transporta sprovedu nevino stanovništvo, mahom Jevreje u svlačionice. Pokupe i selektiraju odeću i prikupe nešto imetka donesenih sa sobom. Iz svlačionica, na samo nekoliko koraka, išlo se direktno u gasne komore kapaciteta do 2.500 ljudi. U hermetički zatvorenim prostorijama, iz otvora na plafonu, puštane su, da se u vazduhu rastvore, plave kockice sa smrtonosnim gasom Ciklon B. Posle 10-15 minuta, usmrćene osobe, deca, žene, muškarci, starci, padali bi posle velikih muka i kao pokošeni, jedni na druge.

Sledeći zadatak specijalnih odreda bio je da leševe prenesu u krematorijum. Pre toga starijima bi vadili zlatne zube i proteze i skupljali ih za pošiljke direktno u Nemačku. I sami, osuđeni na smrt, pripadnici specijalnih odreda, pretvarali bi se u ljude „robote”, duševne mrtvace. Pokorno i nemo izvršavali bi naređenja i u strahu, mehanički obavljali dodeljene im „zadatke”.

Dugo vremena, praktično decenijama, nekolicina preživelih pripadnika odreda nije nailazila na podršku izraelske javnosti. Svoje užasno iskustvo neki bi krili i od najbliže rodbine i prijatelja. Iako je 1944. bila organizovana nesupešna pobuna u jednom od logorskih krila, danas je jasno da je nacistička mašinerija svojevremeno delovala ne samo besprekorno, nego i da nije moglo ništa konkretnije da se preduzme protiv nje, sve dok se situacija na frontu nije popravila. Nepravdu naspram ovih ljudi ispravlja izraelski istoričar Gideon Grajf u knjizi intevjua sa sedmoricom preživelih, od kojih je jedan izjavio da su plakali nemo i bez suza, nad svim tim prizorima užasa. Po toj rečenici ovo nesumnjivo veliko svedočanstvo dobilo je i ime.

Sami svedoci, shodno različitim zadacima koje su obavljali u logoru, pa i poreklu i socijalnoj pripadnosti, različito odgovaraju na postavljena im pitanja. Grajf polako ulazi u tematiku, ne dira prstom duboko u žive rane na dušama sagovornika. Priča se o odrastanju, početku rata, tegobama u logoru i o samom čudu kako su uspeli da izvuku žive glave iz svega toga. Priča se i o godinama posle. Mnogi su neposredno posle datih svedočenja preminuli. Živih svedoka više i nema. Detalji i zapažanja znaju da budu posebni, ponekad i poražavajući. Svi se jednako dobro sećaju sadističkih orgija oficira SS, „glavnog vođe skupine” Ota Mola. U jednom od svojih brojnih zlodela, lično je usmrtio 250 privedenih osoba. Interno, među Nemcima, kružila je priča da bi bio u stanju da za „firera”, po naredbi, usmrti i sopstvenu suprugu i dete. Žrtvama bi stavljao opuške u usta i gađao ih pištoljem, što bi se često završavalo kobno.

Za jednog drugog holandskog oficira SS, jedan od svedoka kaže decidirano da je bio „dobar čovek”, verovatno u poređenju s drugim vojnicima njegovog ranga. Pričao je s majkom i malim detetom i pitao majku koga prvo da usmrti. Majka mu je rekla da ne želi da gleda kako puca u njeno dete, tako da joj je taj SSovac ispunio „želju” i „spasao” je muka u komori. Pucao je prvo u majku, pa u dete. Mnogo je stravičnih detalja. Teško se podnosi i dok se čita i u pauzama između čitanja, dok se razmišlja.

Drugi zanimljiv aspekt je i kako svedoci lično gledaju na sve što im se desilo i kao Jevrejima i kao ljudima. Jedan u delu teksta tvrdi, a to nije samo njegovo mišljenje, nego je to čuo i od Nemaca, da takav zločin ne bi bio moguć da su Jevreji imali u to vreme državu da ih štiti. Drugi je zapazio da su Jevreji iz bivšeg Sovjetskog Saveza i Poljske bili radnici, jače fizičke konstitucije, Dok su recimo holandski Jevreji sa sobom ne samo donosili finu hranu, lepu odeću, manire, nego su bili i slabašne građe. Verovatno iz tog razloga, neselektivno, svi bi bez izuzetaka, ekspresno, išli u komoru i krematorijum. Potresna je i priča kad veliki kontigenti mađarskih Jevreja stižu i svi do jednoga, mali i veliki, masovno izgovaraju u sebi molitvu „šema Izrael” dok padaju, guše se i umiru. Samo iz Soluna dopremljeno je i pogubljeno 60.000 grčkih Jevreja. I to pred sam kraj rata. Bilo je, naravno, i nekih blago rečeno čudnih, pa i neshvatljivih postupaka pojedinaca. Bila je i nekolicina Jevreja koji su tukli, zlostavljali i ubijali svoju braću po veri, sve u nadi da žive duže. Dakle, duhovno posustalih. Nacisti bi i njih, bez razlike, pa možda čak i brže, likvidirali. Jedan od kurioziteta je da su u koferima Jevreja iz Francuske nalazili pornografski materijal. Ljudi su mislili da idu u logore na prinudni i privremeni rad. Shodno tome, bili su bezbrižni. Ni do poslednjeg trenutka nisu znali šta ih čeka. Gasne komore bile su opremljene lažnim tuševima na plafonu. Ljudi nisu znali da im predstoji brza i sigurna smrt.

Mnogo toga sam u ovoj kratkoj recki izostavio. Ne postoji stranica knjige na kojoj nije nešto važno i tužno izrečeno. Danas, u vreme kada ljudi nestaju s lica planete zbog zarazne bolesti koja muči celu civilizaciju, sigurno da bi bilo prikladnije pričati o nečemu vedrijem i pozitivnijem. Zaborav, bilo kakav da je, ipak je opasna stvar. Nadamo se da stvari neće ići istim tokom kao pre osamdeset i sto godina. Epidemija, inflacija, rat do istrebljenja. Da se ne ponovi. Da se ne zaboravi. Da se ponovo radujemo lepim vestima i malim običnim životnim zadovoljstvima.