Optimizam vs pesimizam: crno-belo, tamnosivo ili svetlosivo
Post je originalno objavljen 23. oktobra 2010. na blogu. U međuvremenu sam izrasla u „gadnu babu”
Kad ti stalno govore „svinjo, svinjo”, jednog dana počneš da grokćeš – kaže ruska izreka. Zapadna varijanta autosugestije, ujedno i sofisticiranija (kao i sve što dolazi iz mile nam civilizovane Evrope), glasi: Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Obrni-okreni, sve je to isto, samo što se u prvoj varijanti akcenat baca na pesimizam, a u drugoj na optimizam. Miodrag Ristić. čije postove rado čitam, u poslednjem je promovisao upravo optimizam. Ima čovek pravo, bitno je kakve su ti misli, i moguće je da sebe baždariš na određeno raspoloženje. Potrebno je samo imati dobru volju i verovati u sebe.
Lako je biti nezadovoljan i stalno nešto kritikovati (a imamo materijala, hvala bogu, za tri života), hajde da malo budemo pozitivni i počnemo da hvalimo. U principu delim Miodragovo mišljenje, jer je činjenica da gde god čovek da se osvrne – svuda neko nezadovoljstvo. Okruženi sve nekim minus raspoloženjima, hteli – ne hteli, zarazićemo se. Ali, neki se ne daju.
Najbolji primer mi je kuma Slađa koju sam htela da odvedem u pozorište, pa „reklamirajući“ predstavu, sve vreme joj govorila kako je to jedna drama u pravom smislu te reči, i kako će srce da joj se popne u grlo, i kako je potresna… A ona meni na to odgovara: „Vodi me u bioskop na neki ljubavni film, zašećeren i glup, dosta mi je ovog mog jada.” I ne znajući, dala mi je lekciju za ceo život: Dobar čovek, pozitivac, nije srećniji ako vidi da je nekome gore nego njemu. Naprotiv, on želi oko sebe srećne ljude; i što mu je gore, ima sve veće zahteve, želi bajku. Tek tad mi je postalo jasno kako žene kojima se oko nogu mota buljuk dece, a one peglaju i kuvaju za vojsku, iskrivljene kičme i prstiju, jedva sastavljajući kraj s krajem – kako su one tako osetljive na informacije šta su obukle filmske zvezde i u kakvim kućama žive i šta su dobile kao poklon od verenika i kakva im je svadba… A ako se zvezda razočarala u život, spremne su i da zaplaču. Peglaju one tako kuhinjske krpe koje su prethodno kuvale u loncu, pa ispirale, pa ručno prale, i suze im liju što su se razveli Bred Pit i Dženifer Aniston. Već sledeće nedelje su ozarene što je Bred ipak srećan s Anđom, ona je trudna, a ni Dženi nije prošla loše, eto, ima novog momka, samo, kad će, jadna, jednom da rodi to dete…
To je pravi optimizam!
Kad sam toj istoj kumi posle boravka u Italiji (pre sto godina) ispričala kako mi se udvarao jedan Italijan, što mi je godilo, ali nije imalo ni trunku ozbiljnosti u sebi, posle šest meseci, kad sam se udavala za prvog muža, izjavila je: „Šteta, trebalo je da se udaš za Marka!” „Kog Marka, Slađo?” „Italijana.” „Ali on i ja smo se dotakli samo kad smo se rukovali.” „Svejedno, trebalo je da se udaš za njega!” I to je pravi, nepopravljivi optimizam!
A moja pokojna majka bila je majstor da u svemu vidi nešto lepo, po sistemu: I na trnju rastu ruže. Jedan od stanova u kome smo stanovali bio je toliko veliki da je delovalo kao da uopšte nemamo stvari, sve pusto, a ona će na to: „Bože, koliko prostora, uživajte!” Kad smo posle toga prešli u mali, toliko mali da sam se plašila da li će ona, onako velika žena, uspeti uopšte da uđe koliko je sve zakrčeno, primetila je samo ovo: „Kako ste se lepo skućili!” Pravi, nepopravljivi, dobrodušni optimizam!
Do te mere je verovala u mene da mi je rekla, kad sam upisala treći fakultet ne bih li nastavila da dobijam očevu penziju: „Nema veze, završi i to!” Sad ću, odmah. E, ovo se već graniči s naučnom fantastikom, ne znam da li je reč o optimizmu.
Mnogi koji me poznaju reći će da sam nepopravljivi optimista, ali pored kume i majke, najcrnji sam pesimista. Njih dve su od onih optimista koji jednostavno – ne vide ružne stvari jer su tako odlučile. A ja ih vidim, čak i crnje nego što jesu, ali nepokolebljivo verujem da mogu da se poprave. Moj najstariji sin bi rekao da znam samo za imperativ od svih glagolskih oblika, srednji da sam pravi Miljer, najmlađi još uvek misli da je sve moguće (do skoro je verovao i u Deda Mraza), a muž mi je otvoreno sasuo u lice da sam sivonja i da ne znam da živim.
Kad sam ga posle pune tri godine nagovaranja najzad privolela da renoviramo svekrvin stan, umalo se nismo razveli kad su ušli majstori. Psovao je od ranog jutra kako mu ništa nije falilo ni onako kako je bilo, da sam kuću digla na glavu, kako sam luda, kako će sve da otera u pizdu lepu materinu, kako je budala pa sluša još veću budalu… Kad izađem iz sobe u kojoj on grmi, majstori me gledaju i šapuću: „Gospođo, da idemo mi kući?” „Samo vi radite, sve je u redu.” Posle nedelju dana razvlačenja peska po kući, kupovanja brze hrane i spavanja u nemogućim uslovima, on je i dalje psovao, vikao, pretio… a ja s majstorima razgovarala kao da se ništa ne dešava.
Posle dve nedelje pijemo mi kaficu, dodajemo jedni drugima šećer i mleko na dasci koja glumi sto, a iz sobe tutnji verbalno drvlje i kamenje. Navikli se ljudi, skapirali da voli mnogo da galami, a da je super čovek (iako psuje kao kočijaš). Sa zidarom, stolarom i vodoinstalaterom sam radila maltene barabar, a moj nežni muž je crtao krevet koji treba da se napravi, birao zavese i određivao raspored nameštaja. Oprošteno mu je samo zato što je slikar, pa nek mu bude da crtka, a ja da držim cevi i dodajem malter. Ko je ovde optimista? Pa ja, naravno, iako sam stalno žvanjkala kako su nam instalacije iz perioda rimskog kastruma, prostor neiskorišćen, kuhinja samo za pravljenje sendviča i eventualno za prženje jaja… Kritikovala sam toliko da je na kraju morao da popusti, mada se posle kajao i spremao da se razvede. Jedino što je opravdavalo moj nadimak „sivonja” bilo je što sam sve rokove skratila i što sam mislila da može da se radi i po 20 sati dnevno. Samo električar bio je pošteđen mog optimizma, o tim stvarima nemam pojma.
Pored kuma-Slađe koja je pravi Dobri Dobrica Dobrivoje (pa je nekad i dosadna i otužna zbog toga), imam i jednu drugu kumu koja sve vidi crno: kad mi je muž poslednji put bio bolestan, odmah me je pitala da li on ima neku želju u vezi sa sahranom, a na moj razrogačeni pogled je odgovorila: „Pa, brinem se šta ćeš da radiš!”; kad su nas pokrali savetovala mi je da se ne kljukam lekovima (a ja nikad, baš nikad ne pijem nikakve lekove!); kad sam se razvodila od prvog muža plakala je toliko da sam na kraju ja nju tešila (razmišljala sam i da zovem Hitnu); kad sam abortirala blizance vrlo netaktično mi je saopštila: „Jao, sigurno su sad bile devojčice!”, a dobro zna koliko patim što nemam žensku decu; a dok smo još išle u gimnaziju, kad sam imala frku oko (skoro pa) izbacivanja iz škole, došla je nepozvana kod mene da spava uz obrazloženje: „Da ti nešto glupo ne padne na pamet!” Nisam odmah skontala o čemu se radi, ali su mi posle pričali kako je „zlatna” – čuvala me od samoubistva! Da li ja bilo kome na ovom svetu ličim na osobu koja bi da se ubije? Ako već treba da se desi neko ubistvo, onda bi to verovatno bio mrtav Pera Pacov, profesor. Pravi je energetski vampir ta kuma, ali eto, družimo se, znamo se od prvog osnovne.
Nisam baš od onih što sebi kažu kad se probude: „Dobro jutro, lepotice”, ali znam da ako nešto rešim, to mogu i da sprovedem u delo. Bitno je samo da rešim. Ljutim se na sebe povremeno, ali uvek dodam: „Svakoga dana u svakom pogledu…” Tako ja shvatam optimizam – ako je neko svinja, onda je svinja, međutim, ne treba dozvoliti da počne da grokće, treba mu pomoći da postane rasni konj. Ko u to ne veruje?
Ostavite odgovor