Blag reč (Baba-Grozdine priče iz Zaplanja) – Negoslava Stanojević


Blag reč treba imati u biblioteci, pored ostalog, i zato što će uskoro, ako već i nije, biti trajno svedočanstvo zaplanjskog slikovitog govora koji se gubi


Milja Lukić

Ne govori sav Jug isto, mada je ceo obuhvaćen prizrensko-timočkim dijalektom. Na promociji Negoslavine prve knjige – Jošte čekam taj reč da mi rekne, zamolila je neke od gostiju da pročitaju po priču. Kad sam ja pročitala „svoju”, rekla mi je da sam je pročitala na „vranjski način”. Budući da mi je vranjski govor blizak (majka mi je iz Vranja), to je sigurno bilo tačno – mala potvrda da ne govore istovetno Niš, Vranje, Pirot, Leskovac… I ja bih prepoznala one koji nisu iz Vranja, a govore „južnjački”.

Ko ne veruje, nek zamoli Vranjanca, Piroćanca, Zaplanjca, Leskovčanina i Nišliju da izgovore reč – čačkalica. Kakvo je to bogatstvo akcenata, izgovora glasa Č, a i nepostojanosti vokala A. Niti jedna „čačkalica” neće biti ista.

Za početak, baviću se malo jezikom zato što je jezik prva stvar koja ovu knjigu razlikuje od drugih. Ako neko misli da je loše pisati na dijalektu, nek se seti Balade Petrice Kerempuha Miroslava Krleže. Po ličnom mišljenju, njegovo najbolje delo. Ako jezik u početku malo usporava čitanje, ništa ne smeta jer se s lakoćom pređe na razumevanje.

Za razliku od standardnog jezika, zaplanjski govor u knjizi Blag reč nije u potpunosti doveo do glasovne promene prelazak L u O (ko rod nagolem da je videl, dolnji…), takođe uglavnom nema ni razjednačavanje suglasnika (mlogo – mnogo, ramno – ravno, uzneš – uzmeš…), ali zato je, za razliku od vranjskog govora, postojan u nepostojanom A (sas; vranjski govor – s’s). Ukoliko je nekome za ovakve stvari potreban prevod, ako ništa ne razume, bojim se da ne čita dovoljno i maternji jezik je za njega nepoznanica.

U ovakvim gramatičkim odstupanjima punokrvni čitalac nalazi bogatstvo, a onaj ko je čitao samo obaveznu školsku lektiru, ako je uopšte i čitao, ne razume ništa.

U knjizi Blag reč nalazi se toliko životne mudrosti, one prave, narodne, koje izgovara Baba-Grozda, Zaplanjka koja živi svoj život ne žaleći se. To je iskustvo gomilano generacijama koje su život na ovom delu Balkana pretvorile u umetnost preživljavanja. Kao i svi koji pate i trpe, iz tih mudrosti isijavaju iskonska dobrota, vitalnost, saosećanje, snalažljivost i, najviše od svega – latentni humor i izbrušena inteligencija.

Jedna priča ima naslov Ovol’ka pamet mi neje trebala. Savršen prikaz lika zaplanjske starice koja živi kao u prošlom veku, a razume i sledeći, koji će tek doći. Zašto? Zato što ljudi ostaju isti, bilo da veš peru na ruke ili u veš-mašini. I dalje vole i mrze, vredni su i lenštine, a zaplanjska mudrica ih prepoznaje zahvaljujući svojoj lucidnosti i životnom iskustvu.

Baba-Grozda je glavni akter, sve priče su u prvom licu, zajedno s njom delimo promišljanja o pojavama koje su produkt modernog doba, razne karaktere koje sreće, njihove mane i vrline, kao i situacije koje misaono razrešava na najbolji mogući način, iako na početku izgledaju neobjašnjive ili čudne. Ne treba zaboraviti da je Baba-Grozda usamljena starica iz maltene pustog sela. Ali joj druženja i razgovora ne manjka jer, ako nema nikog, „provrevi sas mačku i sas piletija”.

Posredno dobijamo i opise kraja u kome Baba-Grozda živi – (skoro) nedirnuta prelepa priroda, (skoro) odsečenost od glavnih puteva i većih gradova. I lepo i tužno u isto vreme, ali, kako kaže Baba-Grozda: „(…) mi smo narod mučen, pa nesmo ni naučili da ni je mlogo dobro. D’imaš kolko za leb i sas leb, struju da platiš da ti ne ugase tuj jednu sijaličku, po noć da se ne soplitaš po tmninu, a i porez na državu da platiš. Za drugo, kolko ima.”

Ovo je knjiga koju treba imati u biblioteci ako ni zbog čega drugog (a ima i drugog) zato što će uskoro, ako već i nije, biti trajno svedočanstvo zaplanjskog slikovitog govora koji se gubi.

Podeli s drugima