NOMADLAND – Chloé Zhao
„Nomadland” је добар филм, и вреди га видети. Јер добри филмови имају хиљаду мана, а лоши само једну
Борис Трбић
Ово је квалитетан филм настао у неквалитетном времену. Неквалитетном за биоскопе, за промоцију класне једнакости, али и y времену у коме ће талас политичке коректности омогућити видљивост невидљивима, па и онима с дна лествице видљивости, старијима и лицима с посебним здравственим и другим потребама.
Људи који су у Америци финансијски изгубили све, кад стигну до шездесет година нису у стању да „покупе све бенефите” и живе пензију. Напротив, у великом броју случајева траже да добију што више лоше плаћених радних сати да би платили дугове, лекове и наставили да живе „hand to mouth” бројећи дане до смрти. Овај филм веома добро покрива тај аспект живота у трећем добу, који је деценијама, можда и читав век био апсолутно невидљив у америчком филму.
Оно што филм такође сјајно покрива јесте „coping with loss” – „grieving” што је последње деценије у енглеском говорном подручју изузетно важна тема. Она подразумева однос с природом, зато што је на овом говорном подручју немогуће правити филмове о особама чије вредности проистичу из хришћанског учења или се с тим учењем слажу. Могуће их је правити, али их нисам видео у дистрибуцији више од десет година. Значи: близу је истини рећи да их је немогуће видети. Babadook, аустралијски хорор филм који се бави карактерима који жале преминулог члана породице, и овај филм се истом темом баве из сасвим другог угла. И то добро.
Оно што овај филм не прати јесте реалност америчке старије популације. Она није представљена као шаролика, већ је њена шароликост део спектра инклузивности који је у суштини ограничен на прогресивне социјалне снаге. Осим једног карактера, нема људи који имају било какве односе са својим породицама, а и он протагонисткињи не нуди прилику за емоционално усидрење какво би она пожелела. Породица не постоји. Сви или готово сви желе самоћу, и такви, фрагментисани појединци у фрагментисаном друштву, настављају да америчким друмовима плутају до смрти. Не да не могу да буду с другима, већ то баш никако, чак ни кад умиру, не желе. Као Уелбекови ликови из Честица, али без социјалне критике таквог друштва, друштва без икаквог везивног ткива или кохезије.
Нисам очекивао да видим политичке поруке у овом свету. Амерички номади и пензионери који раде су шаролика политичка скупина, али то није могуће артикулисати у награђеном филму. Не данас. Они старији Американци који су другачији од ових, по правилу су презрени. Док су ови, приказани у филму, особе које су емотивно јаке, позитивне, које разумеју много тога али не и социоекономски и геополитички контекст сопственог полома и кризе касног капитализма. И које живот прихватају таквим какав јесте.
То је сјајно. Али и није. У западној цивилизацији која заиста верује да ће последња победа бити победа над смрћу (то видимо по односу према епидемији), веома је тешко одговорити на питање: На који начин артикулисати, утихнути, победити бол у себи? Утеха не постоји. Нити је има на видику. За њу не постоји лек или чаробни напитак, и у томе се слажемо. Али стоички прихватати бол може се само у име нечега.
А то, „нешто” (још увек) није на видику.
Ово је добар филм, и вреди га видети. Јер добри филмови имају хиљаду мана, а лоши само једну.
Ostavite odgovor