Nil Irvin – Alhemičari: Tri centralna bankara i svet u plamenu
„Volstrit je frekventna ulica koja počinje na groblju i završava u reci“ – H. H. Menken
Teza: Tehnički složena i kompleksna rešenja ne mogu da se prepuste u ruke demokratskih institucija. Nekoliko fragmenata i razmišljanja o knjizi novinara Vašington Posta.
U kolevci demokratije, Grčkoj, umrla je demokratija. Evropa je preživela. Koliko dugo? Istorija centralnih banaka je i istorija civilizacije, istorija učenja na greškama prethodnika. „Kako organizovati pravednije i bogatije društvo, da bi se korak po korak, dostigao jedan bolji svet?“.
Žan-Klodu Trišeu, Mervinu Kingu i Benu Bernankeu, guvernerima centralnih banaka Evropske Unije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, u uvodu nemačkog izdanja knjige Alhemičari, pridružilo se i ime Aksela Vebera, šefa centralne banke Savezne Republike Nemačke.
Razlog za to je verovatno Trišeova izjava da možda svi Nemci ne veruju u Boga, ali zato svi veruju u centralnu banku. Velika ekonomska kriza 2007 i 2008 godine, delom je posledica zakazivanja mehanizama koje uspostavljaju i kontrolišu ove ustanove.
Upravnici ovih centara moći, sastaju se jednom godišnje u Džekson Holu u Vajomingu, na rubovima globalnih konferencija i pre svega u Bazelu, gde šest puta u dvanaest meseci ne razmišljaju o politici, zaboravljaju žestoke međusobne, stručne razmirice i nesuglasice. Njihova delatnost je često meta raznih teorija zavera. Nepoznanica za većinu običnih ljudi. Po pravilu, u pitanju su briljantni ekonomisti. Za razliku od ministara spoljnih poslova, finansija ili odbrane raznih zemalja, koji često znaju i privatno da se druže i van granica međunarodnih foruma i uspostavljaju privatne veze, oni su ljudi koji u velikom obimu razmenjuju poverljive informacije i čuvaju ih ljubomorno i pouzdano u vlastitim krugovima.
Raspolažu nesagledivim polugama moći. Kontrolišući procente i promile kamatnih stopa, otkupljivanjem i refinansiranjem državnih obveznica i drugim alatkama (štampanjem novca), u velikoj meri nezavisno od vladajućih stranaka i struktura uspevaju da održe blagostanje unutar zapadnih društava, upravljaju investicionim ciklusima i stopama nezaposlenosti, pokreću talase „protesta“ na ulicama svetskih metropola, pa i nekih manje poznatih mesta na planeti. Koja kao što smo i mi bili, dođu pa nestanu iz žiže javnosti.
Metronomy
Prva centralna banka je osnovana u zemlji koja je danas poznata po minimalističkom nameštaju i treš pop muzici – Švedskoj u sedamnaestom veku. Primat, zahvaljujući kolonijama i industrijskom bumu -preuzimaju Britanci pre oko 150 godina, da bi ih sa trona zbacila američka Federal Bank – neposredno pred početak Prvog svetskog rata.
Zanimljiva je i priča o verovatno najgorem predstavniku struke: Rudolfu Havenštajnu, šefu Rajhsbanke. Nemačka, kao izvoznik gvožđa, čelika i hemijskih proizvoda, mnogo pre atentata Gavrila Principa na Franca Ferdinanda osetila je „potrebu“ za finansiranjem sukoba koji je mogao da se namiriše u vazduhu. Havenštajn je u jednom momentu sazvao rukovodioce banaka i saopštio im odluku da se likvidna sredstva u periodu od tri godine moraju duplirati i da novac mora da cirkuliše, umesto da leži u trezorima i sefovima. U njegovim očima, rat je bio, ne samo sudar vojski, nego i ekonomija. Poznato je kako se ta avantura završila. Poslednju ratu ratne odštete pobedničkim državama u iznosu od 132 miliona „goldmaraka“, Nemačka je uplatila 2010. godine. O tom vremenu svedočio je i John Maynard Keynes u klasiku „Ekonomske posledice mirovnog sporazuma“. Neposredna posledica rata je bila galopirajuća inflacija koja je trajala sve do Havenštajnove smene 1923. godine. Ljudi su u očaju ulagali novac u predmete: bicikla, mašine za šivenje, motorcikla, koncertne klavire. Sa džakovima na leđima ili u dečijim kolicima, transportovali su novac za najosnovnije potrepštine. Sve dok na scenu nisu stupili novi guverner Hjalmar Šaht i ministar finansija Hans Luter.
Tokom tridesetih, nešto slično se desilo i u Sjedinjenim Američkim Državama. Ogromna nezaposlenost, pad berze. Ljudi su se umesto ugljem, grejali pšenicom i kukuruzom, seljaci su davali novac samo da se oslobode rezervi. I iz tog perioda potiče naravoučenije da: „kad centralne banke podbace, onda se i društva raspadaju“.
Dramatična je i epizoda iz 1971. kad predsednik Nikson, da bi izvukao ekonomiju iz propasti, odbacuje zlatne rezerve kao podlogu za valutu. I pitanje je u kom su odnosu ratovi kao npr. onaj iz 1973. za jevrejski praznik Jom Kippur i nagli skok cene nafte za 70% sa fiskalnom politikom, odnosno šta je šta uslovilo i/ili šta je čemu prethodilo.
Pad Berlinskog zida, poseta Jovana Pavla II Vašingtonu 1979, dobre i loše setve, prirodne nepogode, terorizam… i alhemičari.
Još 1933 filozof Karl Jaspers piše da je sudbina Nemačke „u starom sjaju, moguća samo ujedinjavanjem Evrope, da je đavo egoistički i uskogrudi strah Francuza; paktiranje s njima je neizbežno“. Ekonomista Ridiger Dornbuš sa MITija godinama kasnije govori o Ugovoru iz Mastrišta da Amerikanci i Britanci imaju tri teze: „Neće da uspe. To je loša ideja. Neće da traje“.
I stvarno neka pređasnja logika je nemilosrdna. Neminovni „asimetrični šokovi“ koje preduzima američki Fed, čije su posledice npr. migracije radne snage sa jednog na drugi kraj kontinenta, veoma je teško sprovesti u Evropi podeljenoj na nacije, istorije, jezike i države. Kako ujediniti novčanike? Sačuvati varljivi mir?
Nisu u pitanju samo transakcije i dilovi između starog i novog kontinenta pretnja svetskoj ravnoteži. Postoje i krize koje dolaze iz drugih krajeva planete kao što se recimo krajem devedesetih nelikvidna japanska ekonomija obrušila na ostatak Zapada. Pre tog pada, dvorište jedne carske palate, na tržištu nekretnina, imalo je veću vrednost od ekonomije Kalifornije.
Japan
Jednoglasna odluka ili „great moderation“ iz 2010. guvernerima vodećih centralnih banaka:
· prepušta kontrolu prihoda i rashoda iz poreza
· jasno ograničava upliv politike
· obezbeđuje stabilnost cena
· borbu protiv spekulativnih potresa ograničava bez sputavanja tržišta.
Indikatori kriza se kreću i prepoznaju u knjizi u ponekad bizarnim detaljima, sferama i dimenzijama. Nepojavljivanja na konferencijama, jelovnici, afere sa sobaricama… Ogromna moć u rukama nekolicine. Koju ipak čine ljudi. Alhemičari.
Rizici investiranja u nerazvijene zemlje sa nestabilnim političkim sistemima pride, rastu i kao takve na sebe ih trenutno preuzima američki Fed. Kina i Indija nemaju posebnu volju da monetarnom politikom utiču na globalne procese. Kao ni Brazil, Meksiko, Južna Koreja i Singapur. Trenutno. Rusija ne želi da razdvoji centralnu banku od političkih faktora. Pa je kao takva još uvek neprikladna. Trenutno.
Svet se uglavnom drma od posledica propasti velikih banaka, osiguranja i koncerna. Ekonomije PIIGS ili GIPSI zemalja se krpe kupovinama državnih obveznica i dramatičnim budžetskim dijetama. Svi bi da nađu u svojim teritorijalnim vodama naftu ili nešto slično.
2011, sastanak šefa evro-grupe Žan Kloda Junkea sa Žan-Klodom Trišeom, četiri ministra finansija najvećih država evro-zone i kolega iz Grčke, iako planiran u tajnosti, dopire do oči javnosti. Odgovor na tadašnje pitanje: da li će Grčka da istupi iz zajedničke valute; danas (svi mislimo da) znamo.
Real Estate
U dramatičnom opisu događaja iz skorašnje istorije, Neil Irwin navodi procente, datume, sate, jelovnike… Neverovatno zanimljiva knjiga. Napeta do samog kraja. Koji je naravno otvoren. I kad zatvorite knjigu.
Dugovi vlada jedne države se raspoređuju na pleća poreskih obveznika drugih država. Sistemi polako srastaju.
Koliki su politički ustupci za takve korake? To će da pokaže vreme.
Ostavite odgovor