Nagrada za (ne)mir


Tekst je originalno objavljen 12. decembra 2009. godine na blogu http://miljalukic.blogspot.com/


Kad je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu, prvi komentar većine ljudi bio je smešak u stilu: „Nije valjda 1. april?” Podseća na one bezobzirne laži, kad neko kaže nešto očigledno neistinito, pa je prva pomisao da se radi o šali. Na primer: „Što si sama?”, a pored tebe neko sedi. Odgovor naravno nije: „Vidiš da nisam sama”, već nešto u stilu: „Eto, nema nikoga pored mene.” Za onog ko to samo sluša, prava informacija je da zaista sediš sama. Nekako mi cela ova šarada oko Nobelove nagrade liči na tako neku šalu. I zaista bi bilo smešno da nije tužno.

Posle Obaminog govora na dodeli, stvar poprima elemente prave tragedije. Ostade on čitav kad izgovori kako je nasilje neki put opravdano, kao na primer na Balkanu. Verovatno misli na bombardovanje!!! Toliko sam zapanjena, da stvarno nemam teksta. Nekad je najrečitiji tekst ostati bez teksta.

Kako je Amerika najjači dečko u našoj ulici, pa maltene može da radi šta god hoće, mi ostali, mnogo slabiji, pristajemo i da nas išutira s vremena na vreme, samo da bude mir. Najgore je kad se taj obesni klinac naljuti, pa pozove tatu da nam podeli šamare ili tate nema u blizini, pa počne da razbija šta stigne. Naravno, on nikad nije kriv, mi smo krivi što smo ga naljutili.

Mnogo sam se radovala Obaminoj pobedi, iz više razloga. Prvi je što je crnac. Zaista mi deluje fascinanstno da jedan crnac najzad sedi u Beloj kući. Protivkandidati su mu bili stvarno sve sam krš, i Hilari, opasan krš. Ona je kao radioaktivni otpad – i kad je skrajnuta, širi otrov oko sebe. Divim se samo njenoj ambiciji i sposobnosti da je ispuni (stvarno svaka čast), ali… To je žena koja je primila muža ponovo u krevet posle afere Levinski, kad je odobrio bombardovanje.

Nagrada za (ne)mir

Pitam se da li je bombardovanje doprinelo njihovom boljem seksualnom životu. Jedna bomba za jedan orgazam. Kako je gđa megalomanski raspoložena, možda pet bombi za jednu predigru. Ili deset mrtvih za koitus? Laki peting za gađanje bolnice… Brojne su mogućnosti, da ne licitiram. Kakav žestok seks! Kakva žena! Imelda Markos sa svojih 300 pari cipela pored nje deluje stvarno bezazleno. A Jovanka s punđom kao računaljka u poređenju s kompom.

Zatim, Obama deluje pametno, zna da govori. Pa tek njegov život – gde je sve živeo, kako se obrazovao, pa odnos s bakom… Sve je to delovalo super simpatično, jedino što niko nije znao kakav mu je politički program. Zalagao se on za mir, za povlačenje američkih vojnika koji svuda uvode demokratiju i gde ih čekaju raširenih ruku, za pravično suđenje, za punu istinu o Gvantanamu… Obećavao je, nema šta. Naravno da smo svi „navijali“ za njega. I radovali se kad je pobedio. Ali, još se nije pokazao na delu. A već je dobio Nobela.

Onda je počeo da se pokazuje i na delu. Neki dan pre primanja nagrade posla on 30.000 vojnika da dele pravdu, a na samoj dodeli reče i to da se ne zavaravamo – zlo na svetu zaista postoji. Naravno da postoji! Samo što su mene učili da je zao onaj koji laže, tuče, otima i vara. Izgleda da su me pogrešno učili – zao je onaj ko se buni što ga lažu, tuku ga, otimaju mu i varaju ga.

Talibani su proizvod Amerike. Oni su zlostavljano dete koje i samo postaje nasilnik. Bin Ladena su obučavali Amerikanci, oni su od Osame napravili Bin Ladena. I sami sebi su srušili Trgovinski centar, nisu lepo vaspitali svoje dete. Mnogo su ga tukli i stalno ga nipodaštavali, pa je postao takav kakav je postao.

Barak Obama u mojim očima ostade simpatičan samo zato što je crnac. To na svu sreću ne može da promeni, pa eto, ima i on neki kvalitet.

Nagrada koju je dobio je – za mir? MIR? U redu, posle Ahtisarija ništa ne bi trebalo da nas iznenadi. Mnogo me zanima ko će je dobiti sledeće godine. Što besmislenije to verovatnije. Da je živ Hitler, ko zna…

Tu nagradu su dobili Majka Tereza, pa Nelson Mandela… i sad su oni u istom društvu s Ahtisarijem i Obamom. Kad je Majka Tereza dobila nagradu, bila je zapanjena. Mislila je da je nije zaslužila! A na prijemu na kome je bilo i ića i pića u izobilju, ljubazno je zamolila da svu hranu pošalju gladnima. Opet je bila zapanjena. Domaćini i organizatori bili su zapanjeni tek na kraju, kad se pre zvaničnog protokola vratila u Indiju jer „ima mnogo posla“. Nobela je trebalo da dobije princeza Dajana, ako ni zbog čega drugog, ono samo zato što je gazila preko minskog polja, poljubila dete s brojnim anomalijama i ponekom infekcijom, grlila se sa HIV pozitivnima… I sve to radila punog srca. I nije se sve završilo samo na fotografisanju, i kasnije se dopisivala s tim ljudima, obilazila ih, pomagala im.

A naša ulica jooooš mora da trpi siledžiju, i mora da ga poštuje, a što tek mora i da ga voli… Ranije to nije tražio, to se nekako podrazumevalo (volim te odavde do neba, samo nemoj po glavi), ali sad traži dokaze ljubavi. Stvarno strašno. Horor!

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share