Advokati u trenucima opuštanja, „advokatice” usred smisla svog života


Tekst je originalno objavljen 20. decemebra na blogu https://miljalukic.blogspot.com/


Iako sam evo već 20 godina, sticajem okolnosti, u određenom društvu koje viđam po slavama, venčanjima, sahranama… moram da priznam da se još uvek nisam navikla na njih. Smešno zvuči, ali nemam opravdanja, izuzev što mi je s njima doooosadno. Mnogo. Radi se o advokatima, i to vrlo poznatim i uspešnim advokatima koji na takva mesta dolaze sa svojim lepšim polovinama. Oko njih su i neki bivši klijenti, krupne zverke, i makar koliko da ih mnogi poštuju i smatraju da su postigli nešto (a u stvari samo su bogati, i te kako bogati), po mom shvatanju to su i dalje kriminalci, malo sofisticirani, ali – krimosi.

Juče je na slavi kod jednog vrlo poznatog srpskog advokata bila žena za koju znam da je zvanično u bekstvu. Kretala se potpuno slobodno, raspoložena, i dalje lepa, bogata… čak i simpatična jer je njen osmeh zarazan. Ona bar nije pretenciozna, s njom može da se razgovara i o najnormalnijim stvarima. Bio je tu i njen dilber, nekadašnji muž estradne zvezde, cenjen lekar, takođe vrlo simpatičan. Sve je to na prvi i drugi pogled, ali… Valjda sam jedino ja bila začuđena što ih vidim. Dok sam po novinama čitala kako teče „njen slučaj”, sažaljevala sam je, mislila da je sve izgubila, da se ko zna gde krije, da je sva zarozana i očajna. Ništa od toga nije tačno – ona je bila nasmejana kao i uvek. Nisam smela ni da pitam da li je poternica ukinuta. Možda i jeste, na kraju krajeva – nju brane sjajni advokati, a kad imaš dobrog advokata, nikad i ni za šta nisi kriv.

Teme su uglavnom bile najnoviji reizbor sudija, koji je stvarno, i iz aviona se vidi, vrlo sumnjiva rabota, pa se onda ta osnovna tema filovala zanimljivim slučajevima iz sudnice, pa se sve opet vraćalo na sudije, pa onda neke zanimljive teme iz okruženja optuženih koje brane… Do određenog stepena sve je to vrlo interesantno, ali se stalno vrtimo u krug. Ranijih godina, na Nikoljdan smo između ostalog išli i na slavu kod moje super drugarice Vesne Obradović, koju cela moja kuća obožava, i kod njenog takođe super muža, koga svi obožavamo, svako iz svog razloga, i kod njihove dece, koja su sjajna… i svi oni su ljudi koje volim i koji su stvarno dobri, ali na njihove slave dolaze gosti iz druge branše, turističke. Niko ni makac da odmakne od jedne te iste teme – koliko je ko zaradio od nekog određenog putovanja, o saradnji s drugim turoperatorima… I to je neverovatno dosadno, plus se pominju ljudi koje samo oni u užem krugu znaju, a mi sedimo i slušamo. Niko da počne da priča nešto normalno, da nađe neku zajedničku temu, povrh svega ne pričaju tako lepo kao advokati.

Advokati u trenucima opuštanja, „advokatice” usred smisla svog života

Ovi advokati stvarno pričaju zanimljivo, i o najglupljim stvarima, i stvarno mogu da te ubede u ono što žele, samo ih treba pažljivo slušati, po mogućstvu i gledati ih u oči – onda je sigurnije da će vas hipnotisati. U gomili tema koje ne zanimaju nikog osim onih kojima je to struka, advokati definitivno vode ispred „turista” koji su za njih mala deca, ali su advokati i opasniji.

Tako juče saznah da ministarka pravde gđa Malović nikad i nije bila sudija, naljutih se u trenutku kako su uopšte mogli da je izaberu, a posle se naljutih na govornike što me truju takvim podacima. Šta me se tiče, otkud ja znam da li bi trebalo da bude sudija ikada ili je to nevažno! Pa o Demokratskoj stranci, ali… činjenica je da su na sva mesta postavljeni ljudi iz DS. I opet me zatrovaše. Pa direktor BIA, postavljen na to mesto samo zato što je bio pripravnik advokatu koji je branio kruševački Otpor, potpuno nestručan i bez prakse… Bila sam sva kontaminirana i pitala se koja je razlika između DS sada i SPS nekada. A ipak, ima razlike – sad možeš da ispričaš vic o Tadiću i da se ne plašiš da ćeš zaglaviti zatvor. Mada, ja možda ne bih išla u zatvor, poznajem odlične advokate.

I priče iz Haga nekad su bile zanimljivije – tad su se borili po sistemu sam-protiv-svih (inače ono što najviše volim, pa i kad se ne slažem sa stavom – poštujem protivnika) i unapred bili osuđivani za sve, čak i za to što uopšte žive jer su Srbi. A sad ih uglavnom lepo prihvataju oni Zapadnjaci, nema skoro nikakve borbe, ali i dalje su unapred osuđeni, s tim što naši advokati više nisu tako ogorčeni. Postalo im je svejedno, pomirili su se sa situacijom. Pih!

Ipak, jedna stvar se pomera sa mrtve tačke – njihove žene. Nekad sam sedela s tim ženama, uglavnom ćutala (ja – ćutala!!!) jer su one govorile o maserima koji im dolaze kući, o kupovini stanova, garderobe, nakita… o letovanjima, zimovanjima… o deci kojoj plaćaju školarine po Švajcarskama, Amerikama… A ja sam mogla da pričam o kolačima „za pred prvi“, o lavovskoj borbi za opstanak, o sinu koji je dočekao zimu u platnenim patikama, o srednjem sinu koji nas je radovao kad ne pobegne iz škole (sastavio ceo dan, bio na svim časovima, u jeee!), o drugaricama koje uglavnom jedva sastavljaju kraj sa krajem, o stanu od 35 kvadrata i o kući o kojoj maštam svesna da su to samo lepe želje. Mogla bih eventualno da dodam i odlazak na pijac, koliko šta košta… Osećala sam se uvek kao uljez, bilo mi je i neprijatno i dosadno s njima, ali vremenom su se neke žene izdvojile – nisu baš sve samo „advokatice“.

Advokati u trenucima opuštanja, „advokatice” usred smisla svog života

One uglavnom nemaju ništa svoje, njihov najveći uspeh u životu je udaja za onog koji dobro zarađuje. U tom smislu, mnoge od njih počela sam i da žalim. Ja jesam luda, i nemam para, i radim kao crnac, i imam ludu decu koja nikad ništa nisu dobila na vezu niti sam mogla da im platim celo leto u Engleskoj na primer, a govore engleski; ali ja – živim!!! Svi uspesi i sve greške – moji su. Imam muža, ali mi se život ne vrti oko toga da li će on da dobije veliki slučaj i brani tamo neke barabe, a ja – gospoDŽa sređena od glave do pete. I da mi je to sav život.

I zašto uopšte pišem o ovome? Zato što znam da niko od njih nikad neće ovo pročitati – oni ništa ne čitaju. Knjige kupuju i ređaju ih po policama, na koncerte idu da bi ih videli ili su na neki drugi način (uglavnom preko suda) povezani s izvođačima. Pitam se da li su ikada kupili neku kartu, na primer za pozorište. I da li su ikada išta platili izuzev velikog ceha u kafani. Njih obožavaju konobari, kafanski muzičari i kafedžije. Kakav svet! Ako psihijatri zbog profesionalne deformacije postaju ludi, advokati sigurno postaju polusvet. Doduše, imaju i oni svojih čari (lepo govore, to je moja profesionalna deformacija), ali to je jedan od preduslova da bi postali advokati. Naravno, šarmantni su samo do one mere dokle su glavni.

I šta ću ja uopšte s njima? Zbog muža, on se aktivno druži s njima. Zajednička stavka im je ljubav prema kafani, i tu su se našli. Ni tu ljubav ne mogu da delim. Odvratno mi je stavljanje para u čašu koja se razbija pa muzičari skupljaju ono što tamo nađu, i konobari koji ih gledaju kao bogove… Ja volim da igram, pa ako je muzika takva da mogu da se izduvam, računam da sam se lepo provela. A konobari baš nešto i ne mare za mene, iako sve uredno platim. Neki put moram da ih podsećam da sam naručila limunadu pre jedno dvadesetak minuta.

A sveti Nikola, inače svetac koji je slava mog oca, svake godine me baci u bedak. Ranije smo išli dan ranije kod Vesne (ona je sad u Italiji), pa na samog Svetog Nikolu na tri slave: Iliji Petkoviću (ove godine umrla mu je sestra, a i da nije – u Koreji je), kod pomenutog advokata i kod poznatog kafedžije (kod njega je uvek super muzika, advokati ne dolaze do izražaja, bar ih ja ništa ne čujem, a i zauzeta sam – igram). To sve zajedno bude do ranih jutarnjih sati. A drugi dan slave išli smo kod Steve, koji neku godinu i preskoči, kao na primer ovu. I na toj slavi svi su kao isceđene mušmule, izuzev – advokata. Oni i dalje neumorno pričaju, kao da su tek počeli s izlascima(!!!).

Klopa je na svakom od ovih mesta fantastična, ali me je sramota da jedem kako znam i umem, jer advokati malo jedu i mnogo piju. Sve suprotno od mene.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share