Mystic Braves – Desert Island (Self Released)

Nemate album za kraj leta? Sada ga imate

Grupa Blackfeet Braves oglasila je svoje postojanje na vibrantnoj kalifornijskoj rok sceni odličnim „bezimenim“ debi albumom pre dve godine. Usled zakonskih začkoljica, ekipa je bila prinuđena da promeni ime, te je kao Mystic Braves ove godine nastavila započeto kopanje po boljoj prošlosti, objavljivanjem drugog albumom Desert Island. Nova ploča zatiče stari sastav novog imena u odličnom kreativnom raspoloženju. U nešto više od pola sata prvorazredne retro svirke napakovano je deset ujednačenih pesama čiji kvalitet doprinosi konzistentnosti čitavog izdanja, omogućavajući neograničenu konzumaciju „u cugu“, što je kvalitet kojim se ovih dana ne mogu pohvaliti ni mnogo slavnije kolege.

Ima neke fine ironije sudbine u činjenici da Bravesi dolaze iz Echo Parka, losanđeleskog komšiluka smeštenog na obalama Echo jezera. I njihovu muziku krasi nekoliko ehoa, od kojih su britanska bluz psihodelija, surf i inklinacija ka formatu pop pesme najočitija. Jednostavna, suncem opaljena gitarska rešenja sa početaka rokenrol sage garnirana su prstolomnim surf pletenjem po žicama uz neizostavno lelujanje orgulja uzduž i popreko traka, nafilovanih vokalnim harmonijama. Na papiru sve to zvuči generički i derivativno, ali zahvaljujući inspiraciji i talentu, Mystic Braves uspevaju da od klanjanja boljoj prošlosti sagrade i sami sebi spomenik, čineći da muzika koja se obično vezuje za šezdesete godine prošlog veka poprimi vanvremenske obrise, seleći slušaoca u prijatni mikrokosmos sa poništenom vremenskom dimenzijom, sačinjen po merama komfora duše.

Kada impresivna zvučna slika biva dodatna obogaćena zovom znojave trube, čije je poreklo zakopano južno od američke granice, kao što je to slučaj u I Want You Back, postaje jasno da je Desert Island u celini monumentalni muzički iskaz, kojeg krasi ravnoteža nemira (Valley Rat, There’s A Pain i In The Past) i spokojne kulovštine (uvodna Bright Blue Day Haze, Coyote Blood i naslovna numera).  Kardio-vaskularni sistem pronalazi svoj pravi ritam u slušalačkom ritualu koji poprima obrise zaraze.

Osim posve zasluženih hvalospeva, strana muzička kritika je ovu ploču često nepotrebno opterećivala poređenjem sa opusom grupe Tame Impala. Nekih sličnosti sa nešto drugačije retro nastrojenim poznatijim Australijancima svakako ima, ali se na taj način baca senka na Mystic Braves, koji su u najmanju ruku podjednako izloženi suncu, dok u rukavima kriju i više hitova, koje muzička industrija tek treba da isprati na pravi način.

Do tada, američka grupa do daljnjeg suvereno pliva nezavisnim vodama (ovaj album su objavili u sopstvenoj režiji), i nema mesta zabrinutosti, pošto suvi kvalitet uvek nađe svoj put. Razloga ima isključivo za zadovoljstvo, pošto je Desert Island jedan od boljih albuma sezone.

(M. N.)