Muzički pasus-prikazi (9)

Tradicionalisti i eksperimentalisti, ujedinite se!

Marko Nikolić

The Mavericks – Mono (Valory)

Jedina mana ovogodišnjeg albuma, drugog u deceniji (nakon besprekornog In Time iz 2013), dugotrajne američke country/tex-mex atrakcije je što praktično – nema mana. Grupa predvođena gitarošem i vlasnikom elvisovskog baritona Raulom Malom maherski šparta kroz raznorazne žanrove dodajući svom prepoznatljivom narodskom štimungu i majstorski ubačene ska elemente s ciljem da evocira velika porodična okupljanja po dvorištima, na kojima se deca u oblaku roštiljskog dima zadihano jure oko stolova, njihovi brkati očevi ležerno ispijaju pivo i žestinu, bacajući lenje poglede na meso koje cvrči sa užarenih rešetaka, dok majke rutinski mešaju velike zdele sa salatom. Zvučna idila, ali pre ona naparfemisana, sa vešto izrezanih razglednica reckastih ivica nego verno prenesena neposredna atmosfera u kojoj se mešaju znoj, čađ i alkoholna isparenja, čega je i sam bend donekle bio svestan čim se odlučio da ovaj perfekcionistički sročen album snimi u prevaziđenoj „mono“ tehnici, kako već i sam naslov kaže. Zgodno za neograničenu konzumaciju u društvu ljudi kojima muzika nije u prvom planu. (7.5/10)

Lee Harvey Osmond – Beautiful Scars (Latent)

Amerikanu, kanadijanu i ostale „ane“ pratim sporadično, ali u prijatnom društvu kanadske ekipe prekaljenih muzičara pod vođstvom veterana Toma Vilsona navlačim šešir i čistim svoje revolvere. Treći album psihodeličnih bluesy folkera u produkciji Majkla Timinsa iz grupe Cowboy Junkies praznik je za uši i melem za srce, živa materija koja se batrga i otima u neočekivanim a vazda uzbudljivim pravcima zahvaljujući sviračkoj veštini i veštim snimateljsko-produkcijskim manevrima u kojima se da primetiti dodir ogrubele kože, a da pri tom ne gubi svoju osnovnu, setnu slatko-gorkastu nit ljudskosti. Jasno je u svakoj sekundi ove ploče da su svi koji su učestvovali u njenom stvaranju neizmerno uživali i dajući se dobijali, ostavljajući nam na dar vanvremenski kvalitet „cool outsiderštine“ koja izmiče svođenju na radove Toma Waitsa, Leonarda Cohena i Howlin’ Wolfa. U to društvo se ionako ne ulazi preko veze, a Beautiful Scars je predivna konekcija sa nekim boljim svetom koji se krije duboko u svima nama, po mogućstvu u sitne sate, dok anđeli spavaju pravedničkim snom. (9/10)

Jefre Cantu-Ledesma – A Year With 13 Moons (Mexican Summer)

Dezorijentišuća, maglovita i eterična zvučna slika utisnuta na ovogodišnji album (makar u žanrovskim krugovima) poznatog kalifornijskog eksperimentaliste bazira se na verovatnoći kombinovanja tzv. field recordingsa i svežem iskustvu razvoda i vraćanja iz porodičnog Berlina nazad u samački San Francisko. Često kada pomislim na „ambient“ padnu mi na pamet „Ponoćni nokturno“ i „Taština praznine“ jer je sam eksperiment u većini slučajeva zanimljiviji na papiru od onoga što se njime dobija u zvuku, ali srećom to ovde nije slučaj. Lako je pogubiti se u distantnoj i varljivoj evokaciji razmrljanih sećanja probijanjem kroz rajske gitare a la Cocteau Twins nakićene šumovima i ostalim prigodnim detaljima, ali se negde u svoj toj namer(ava)noj zbrci lako pronalazi i čudnovat spokoj u vidu neuobičajenog slušalačkog plaisira. Nije za svakoga definitivno, ali možda jeste baš za vas. (8.5/10)