Svaki za sebe, tri novija muzička dokumentarca verno prikazuju efekte i domete globalno prihvaćenog žanra u neuobičajeno svežem i neočekivanom svetlu

Marko Nikolić

The Other F Word – Andrea Blaugrund (SAD, 2011)

fword

Nastao po motivima knjige „Pank rok tata“ pevača grupe Pennywise Jima Lindberga, uzbudljivi i potresni debitantski dokumentarac Blaugrundove verno i dopadljivo dočarava muke i slasti roditeljstva punk muzičara, mahom sa kalifornijske scene, mahom odrasle bez očinske figure. Lindberg je otac tri kćerke, ali zbog konstantnih turneja veći deo godine provodi van kuće, donoseći na taj način hranu na sto svoje porodice. U vreme snimanja filma navršio je 45 godina života, ali svako jutro brižljivo farba osedelu bradu i kosu kako bi za „stejdž“ bio onaj isti buntovni dvadesetogodišnjak koji vrišti u mikrofon „Fuck Authority“.  Rastrzan sa jedne strane obavezama prema porodici i ćerkama koje mu guraju barbike u putne torbe i svađaju se da li će ime najmlađe među njima biti istetovirano na pevačevom telu ispod imena starije ili srednje, a sa druge osećanjem bratstva prema članovima benda koji nemaju roditeljskih ambicija, već žele da se zezaju i (relativno dobro) zarađuju od svirki po čitavom svetu, pošto im je propast muzičke industrije uskratila zaradu od snimanja albuma, Lindberg se našao na brisanom prostoru, prinuđen da vodi dupli život i beskompromisno pravi kompromise kako bi koliko-toliko svima udovoljio, iako je on sam uvek na gubitku, u čemu se i ogleda simbolička tragika njegovog života.

Lindbergova centralna priča upotpunjena je nizom drugih manje (smoreni Art Alexakis iz grupe Everclear) ili više pank faca (Fat Mike (NOFX), Lars Fredriksen (Rancid), Flea (Fear/RHCP), skejter Toni Hok) koje brojnim anegdotama doprinose atraktivnosti i dirljivosti prezentovanog. Pričice o odluci da se više ne peva pesma o onanisanju, jer to jednom ocu nekako ne priliči, žalu zbog istetoviranog lica i susretima sa direktorom škole u majici na kojoj piše „Jebeš policiju“ garantuju salve smeha, no ljudski životi nisu mogući i bez one druge, tamnije strane koja u ovom filmu nije prećutana. Blaugrundova je uspela da bez ulepšavanja gledaocu približi svakodnevne živote muzičara, a oni joj nisu ostali dužni nepretenciozno deleći sa njom i nama svoje intimne trenutke. Upravo ova maltene selinovska iskrenost i poštenje sagovornika doprinose neodoljivom šarmu pridodajući preko potreban oreol ljudskosti ionako originalnoj tematici.

Punk in Africa – Keith Jones i Deon Maas (Južna Afrika, 2012)

punkinafrica

Uzimajući kao šlagvort misao Fele Kutija da „muzika u Africi ne sme da služi za zabavu, već mora da bude revolucionarna“, autori ovog dokumentarca sa promenljivim uspehom pričaju priču o uticaju pank potkulture na borbu protiv aparthejda u Južnoj Africi tokom osamdesetih, izraženu kroz muziku grupa Wild Youth, National Wake (rasno mešoviti bend čiji su članovi dodatno farbali lica raznim bojama kako bi potcrtali svoju poruku), The Genuines (skroz crnački bend), Kalahari Surfers, Powerage itd. U kompleksnoj situaciji nemira i pobuna, i realne opasnosti od državnog maltretiranja i likvidacije gde je privilegovanim belcima namenjena zacrtana i dosadnjikava sudbina nakon obaveznog služenja vojske, a crnce niko ništa nije ni pitao, pank se pokazao kao moćan podzemni pokretač uzimanja sopstvene sudbine u svoje ruke i ruta bekstva od utabanih puteva. Muzika iz ovog perioda obiluje nebrušenim dijamantima:

+

+

Po okončanju primene politike rasne segregacije, južnoafrička pank scena je polako počela da postaje (mekši) parnjak američke, pa se fokus filma izmešta u građanskim ratom razrovani Mozambik (jedina država čiji grb krasi i „kalašnjikov“) i međunarodno izolovani Mugabeov Zimbabve, u kome se primenjuje politika nacionalizacije poseda belih državljana. Svakodnevne muke tamošnjih muzičara, više rege i ska nego pank provenijencije, uveliko bude sećanja na situaciju u Srbiji tokom devedesetih, no otežavajuća okolnost za praćenje njihovih ispovesti je što se svi oni služe maternjim jezicima koji često nije engleski (gledao bez prevoda). Za kraj je pomenuto i delovanje sličnih bendova i u Keniji, Tanzaniji, Zelenortskim ostrvima (!), no utisak je da je ovaj dokumentarac prevashodno značajan po tome što je tek zagrebao jednu priču koja tek treba da bude studioznije ispričana, kao što je to npr. slučaj sa fenomenalnim dokumentarcem Afropunk kojim se elaborira tema učešća crnaca u američkom pank pokretu. Mada, svaki početak je težak.

The Punk Syndrome (Kovasikajuttu) – Jukka Kärkkäinen i J-P Passi (Finska, 2012)

Četiri momka ometena u razvoju (boluju od autizma ili od Daunovog sindroma) prave svoj pank bend „Imendan Pertija Kurike“, po gitaristi, koji se zove – Perti Kurika. Veristički pristup materiji, bez naracije, stavlja gledaoca u samo srce dešavanja i jedan je od glavnih razloga zbog čega je The Punk Syndrome fascinantno kinematografsko iskustvo. Retka mogućnost zavirivanja u živote hendikepiranih osoba, i njihovo suptilno tretiranje kao ljudi sa sopstvenim potrebama i sposobnostima, a ne kao pacijenata koji iznuđuju bapsko-tetkasto sažaljenje (balkanski specijalitet „humanosti“), vrhunski je kombinovano salvama smeha koje izaziva pravednička nota njihove muzike i strpljivo uspinjanje od lokalne atrakcije do benda koji objavljuje ploče i nastupa po inostranstvu i velikim domaćim festivalima. Usput, prate se i njihovi životi – rođendanske žurke, svadbe i druge velike životne odluke i situacije koje samo pojačavaju već prisutnu simpatiju za svakog od glavnih aktera ponaosob.

Ovaj bend će inače biti finski predstavnik na predstojećem Evrosongu u Beču. Izbor skandinavske zemlje nimalo nije slučajan kada se ima u vidu da je jedina evrovizijska pobeda Finske izvojevana 2006. zahvaljujući neevrovizijskom nastupu heavy metal grupe Lordi. „Pertijevci“ su već oborili rekord Evrosonga tako što su spremili najkraću pesmu u istoriji kontinentalnog takmičenja, a nema sumnje da će uskoro dodatno povećati ionako respektabilnu bazu svojih fanova. Već znam za koga ću da navijam.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •