mutabo

Tuce albuma u dva pasusa, lapo domaće i iz susedstva, lapo strano!

Marko Nikolić

U niskom startu jazza i post-rocka, niški Eyot su se na svom trećem albumu Similarity (Ninety and Nine) rastrčali, dajući sebi oduška, tako što su na klavirsku osnovu pustili gitarskog duha iz boce, usput snimivši verovatno najbolji domaći album godine. I dok su u otadžbini i dalje nepoznanica za široke narodne mase (ne na nivou da bi sad to svi trebalo da slušaju, već da znaju da postoji naš autorski bend koji je svetski relevantan), malo koja srpska grupa može da se pohvali londonskom svirkom, a da pritom ne igra na kartu nostalgije. (8.5/10) Beogradsko Mnjenje, sastavljeno od naslušanih hardcore veterana, na svom bezimenom prvencu (Samizdat) studiozno pokušava da pomeri punkersko težište u pravcu kraut rocka, sa sve hermetičnim tekstovima na srpskom. Neobična, hrabra ploča koja nije za svakog niti je za svakodevno slušanje, ali sadrži dovoljno interesantnih klica koje bi trebalo da „rode“ u bliskoj budućnosti (6.75/1‚0). Njihove dve sugrađanke i sugrađanin iz benda Chresus Jist i dalje imaju jedno od nebuloznijih imena ikad, no nakon inicijalnog prošlogodišnjeg EP izdanja, na ovogodišnjem, takođe besplatnom zagrebačkom snimku Delusion Daze (Samizdat) gaje primetan suficit pamtljivijih, toplih melodija u njihovoj nenafrakanoj garažnoj viziji, iako je i dalje misterija o čemu njihovi tekstovi na engleskom govore (6/10). Pulski Udav oglasio se pre neki dan ili možda već nedelju debi LP albumom Creepy New Career (Slušaj najglasnije!), kojim nastavlja bučnu tradiciju hrvatskog noisea začetu još osamdesetih u režiji kraljeva muzičkog SFRJ podzemlja SeXa (i dalje razrađivanu tokom devedesetih u opusima grupa Mamojebac, Polja lavande, Why Stakla?, Statler & Waldorf Noise Erection i Tigrova mast, recimo). Kada se umore od „tarzan ingliša“, Udav pređu na maternji jezik, i pritom znaju da se našale, ali i da srčanom i nepretencioznom svirkom od kostiju i lobanja ostave samo pepeo i prah, čistom snagom mišića, bez delovanja otrova (7/10). U izrazu beogradskih Cigla in d vugla nema mesta nikakvim komplikacijama – njihov „name your price“ debi Kontraevolucija ( je čist oldskulerski hardcore punk sa povremenim izletima u thrash kanon i rokenrol gitarskim herojstvima. Tekstovi okupiraju većinu opštih žanrovskih mesta (bunt, samomotivacija, glas protiv korišćenja narkotika), ali ih je za promenu osvežavajući slušati na srpskom jeziku. (5.5/10) I četiri godine nakon poslednjeg diskografskog javljanja, Spark iz Kanjiže i dalje prosipaju žuč na engleskom u poetski interesantnim tekstovima, a iako na besplatnom Frog Years (Samizdat) ne napuštaju hardcore atar, uvežbanost im dozvoljava begove iz jednodimenzionalnosti, katkad uobičajene za ovaj pravac (7/10).  Najzad, iz najzabitijih gudura beogradskog podzemlja, stiže crust senzacija Mutabo čiji besplatan split LP sa Hellfestom, otkriva člansko srodstvo/preklapanje sa domaćim šampionima primitivnog gitarskog zvuka – grupom Dažd. Daleko od pompeznosti i reklamnih kampanja, iza svih tih podmuklih urlika i sirove, na oštrici kame odsvirane muzike krije se anarhistička ideologija uvijena u oblandu paganoidne poetike, najubedljivije izlivena u „hitu“ Jataci slobode, uopšte uzev jednoj od upečatljivijih pesama na srpskom koje sam čuo u poslednjih nekoliko godina (8/10):

Sloboda se u senkama krije
To što ti nude, to sloboda nije
Sloboda se bitkama bije
To što ti prodaju, to sloboda nije

Mi smo jataci zabranjenih snova
Progonjenih reči, eksplozivnih slova

Mi smo krijumčari svega što se ne sme
I bardovi koji poju zabranjene pesme

Australijski odmetnici King Gizzard & The Lizard Wizard oglasili su se i četvrtom majstorskom pločom u poslednje dve godine, u vidu krautolikijeg I’m in Your Mind Fuzz, debija na sve cenjenijoj američkoj etiketi Castle Face. Jedan od uzbudljivijih bendova uopšte u ovom trenutku, i da se odluči da objavi tišinu, zvučala bi drugačije nego inače. (8.75/10) Čikaški postpunk duet Tinkerbelles oglasio je svetu svoje postojanje sedmoinčerom Fine Asses, što je ujedno i prvo izdanje lokalne etikete Teepeespeek, skupom zaraznih pesama od kojih odskače aktuelno oslovljena Baby Don’t Go Viral (8.5/10). Car konfuzije Dean Blunt nastavlja da zbunjuje i na ovogodišnjoj ploči Black Metal, prvoj za nezavisnog giganta Rough Trade. Počevši od naslova ploče koja u sebi krije snoliko pervertirane pop dragulje sa jednako netačnim žanrovskim deskripcijama u vidu imena pesama, ništa nije onako kako izgleda kod ovog misterioznog Britanca, čime on nenadano postaje simbol epohe u kojoj više nikom ništa nije jasno, ali se svejedno svako trudi da mu bude što lepše u sopstvenoj koži. Baš kao i u slučaju dva prošlogodišnja prethodnika s istim potpisom, slušanje ove ploče ima baš takav efekat. (8.75/10) Njegova prekookeanska, žanrovski nesvodiva rodbina u vidu grupe TV on the Radio oglasila se petim albumom Seeds (Harvest), nudeći najprijemčivije, indie pop izdanje u opusu ove eksperimentalne grupe. Problem je što ovo izdanje kasni jedno šest godina, kada su Amerikanci još uvek bili relativno „vruć“ bend koji je imao zalet da proširi krug fanova, što se s ovom pločom neće desiti, iako je dizajnirana za tako nešto (7.75/10). Slična boljka muči i Ariela Pinka koji je na ovogodišnjem, majstorskom, ali i pomalo predugačkom (nimalo slučajno traje sat i osam minuta) albumu pom pom (4AD) našao inspiraciju u svojim shizoidnim lo-fi korenima, te je krajnji rezultat zvučni ekvivalent sočne žvakaće gume kombinovan sa smirujućim raspevanim harmonijama a la Magnetic Fields. Hektična vremena u kojima živimo nemaju milosti ni prema kome, pa tako ni prema Arielu, koji je već zastareo a da se čestito nije ni etablirao, te ovu ploču neće čuti onoliko ljudi koliko ona to svojim kvalitetom zaslužuje (8.5/10).

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •