Šta smo slušali ovog leta?

Marko Nikolić

VA Godmode presents… American Music (Godmode)

 

 

Iza malecne bruklinske etikete Godmode stoji muzičar, producent i kritičar Nik Silvester koji je na ovaj kasetni simpozijum dobrog ukusa pozvao 19 anonimnih zvanica, među kojima ima i onih koji ovom prilikom beleže svoj diskografski debi (u međuvremenu se Shamir koji zatvara kompilaciju malo više profilisao debijem za mnogo veći label XL). Jedna od osnovnih namena ovakvih kompilacija je da prenese informaciju i zabeleži trag postojanja novih snaga što Godmode radi suvereno, gotovo bez greške, uzrokujući glavobolju žanrovskim puritancima čestim iskakanjem iz konvencionalnih šina. Iako je opseg zastupljenih žanrova prilično širok (ima tu i noisea i industriala, pa čak i zvučnih ekskurzija koje vuku na illbient radove sa etiketa Wordsound i Agriculture), akcenat je na plesnoj muzici klupskog ugođaja (različitih varijeteta – od electroclasha i synthpopa do pravog pravcatog housea) čiji (sve ređi) kvalitet ljudskosti i sklonost ka (uvrnutijoj) duhovitosti prevazilazi uske podijumske potrebe i može se grešno i obilato konzumirati i u kućnim, transportnim ili poljskim uslovima, precizno transponujući u glavu slušaoca neki bolji, duhovniji svet koji se ne može pronaći ni na jednoj mapi, a pleni svežinom koja je presađena iz neke bolje prošlosti u ovu večnost trenutka. The Present, Hand of God, Fasano ili The Breeding Program… sve su to imena koja bi valjalo zapamtiti u slučaju da i dalje verujete da žurka još nije i nikada neće biti gotova. Što se mene lično tiče, American Music mi je bio jedan od omiljenijih saundtrekova leta koje se bliži svom kraju, a pričamo o sveukupno jednom od prijatnijih leta u poslednje vreme. Glupo je ne podeliti slušalačku radost, pa čak i u zemlji u kojoj odavno nije „kulturno“ osetiti nepročišćenu sreću. (9/10)

 

 

Built to Spill – Untethered Moon (Warner Bros)

 

 

 

Nakon 23 leta postojanja i šest godina diskografske pauze, indie sinovi Bojsija, glavnog grada savezne države Ajdaho, nekako stidljivo su objavili svoj osmi studijski album. U nekom drugom svetu u kome rokenrol igra masovniju ulogu, ovo majstorsko pismo benda predvođenog Dagom Marčom (čoveka je realno lakše zamisliti na roditeljskom sastanku nego sa gitarom u rukama, ali izgled uvek vara), poznatog i po radu u bendovskoj prethodnici Treepeople, bilo bi secirano do najsitnijih detalja, no upravo to upadljivo odsustvo pompe jedan je od najvećih kvaliteta gitarske alternative čija se lepota otvara u skrivenim kutkovima sopstvene intime, što bliže srcu. Pošto je davno našla svoju talasnu dužinu, ova uigrana postava kao da svira za svoju dušu i nesputana očekivanjima širi svoju paletu u nesputanom psihodeličnijem pravcu, obogaćujući na taj način kostur koji čini smirujući Marčov glas i umilno zvečeće gitare ispod čijih harmonija i melodija kulja nesputani duh rokerskog odmetništva. Nakon odličnih prinova (2013) u opusima sastava Superchunk i Polvo, Untethered Moon je još jedan štekovani masterpis prekaljenih veterana američkog indie rocka koji nikako neće biti izbor većine, ali je teško zamisliti ikoga ko bi imao šta da zameri istinskoj prijatnosti koju ova muzika budi. (8.5/10)

 

 

Jay Stone and Monster Rally – Foreign Pedestrians (Gold Robot)

 

 

 

Udobna ležaljka, čaša puna leda i neke plemenite tekućine zlaćane boje okupane prisutnim ali ne i prejakim suncem, dok u pozadini prepoznatljivim šumovima more otkriva svoje distantno prisustvo… Ako se kojim slučajem ne uklapate u ovu sliku, kolabo album repera Jaya Stonea i bitmejkera Monster Rallyja pruža vanredan zvučni ekvivalent lepote življenja. Galaksijama daleko od razmetanja bogatstvom i mačističke pretencioznosti, ova ploča krije u sebi posve prijatnu audio žvaku za uši zahvaljujući besprekornom cratediggingu Monster Rallyja po egzotičnim rubovima tropske, soul i soundtrack muzike starinske izrade što su i više nego dovoljni sastojci za osećaj istinske raskoši. Zabavnom štimungu doprinosi i Stoneova nenametljiva veština repovanja o nenadrkanoj svakodnevici kroz teme poput nestavljanja korijandera u takos. U pravovernom duhu hip hop jednakosti, ovaj LP je podeljen na reperski i instrumentalni deo čime se zaokružuje jedna šarmantna priča kojih uvek kao da manjka, a zapravo se kriju iza svakog ugla… Za onog ko ume da vidi. (8.5/10)

 

 

Warm Soda – Symbolic Dream (Castle Face)

 

 

 

Treći album u tri godine postojanja teksaško-kalifornijske ekipe koju predvodi brkati Kazanova Metju Melton donosi novu kolekciju pesama u prepoznatljivom žanrovskom okviru nečega što bi se moglo okarakterisati kao pop-rok u najboljem smislu te reči. Na tromeđi glama, popa i garažnog zvuka, Warm Soda kao iz rukava sipaju refren za refrenom i melodiju za melodijom, ostajući čvrsto ušančeni u boljoj gitarskoj prošlosti, iako se neretko može naleteti na poređenja sa The Strokes, koja su, razume se, apsurdna, i svakako na štetu mnogo izvikanijeg benda. Umesto isprobavanja novotarija, Melton se kao ekonomičan kompozitor drži ustaljenog less-is-more kanona u čijem su fokusu emocije kao takve. I sve to vrlo podmazano i raspevano funkcioniše, uz osoben šmek vakuumirane produkcije iz koje kao da je usisivačem pokupljena sva preterana žestina. Warm Sodu je lako voleti, i za uživanje u muzici koju potpisuju nije potreban nikakav poseban napor, a oni ukazano poverenje umeju da vrate zdravom dozom dobrog raspoloženja. (8.5/10)

 

 

Bilal – In Another Life (Purpose/eOne)

 

 

 

Izdanak najređe sorte među umetnicima, Bilal je soul pevač koji je preterano talentovan. Preimućstvo se lako može pretvoriti u prokletstvo, a dar u teret, što je ovaj ekscentrični momak iskusio nakon što je objavio debi davne 2001, a zatim se godinama natezao sa etiketom Interscope, koja je zbog procene da idući album neće imati tržišnu prođu odlučila da ga ne objavi. Bilal se tu nije slomio, mada je neretko pomišljao da prestane s pevanjem u čekanju dugom devet godina koje je na kraju rezultiralo hrabrom povratničkom pločom i sudbinskim povratkom u svet muzike, gde mu je realno i mesto. Na svom petom/četvrtom albumu on se predstavlja u prepoznatljivo jakom svetlu puristički nastrojene filadelfijske neo soul/hip hop škole terajući sve svoje demone napolje, čime pruža vanredan katarzični ugođaj slušaocu koji ne zna šta ga je snašlo pri susretu sa ovom beskompromisnom, psihodeličnom pločom kosmičkog senzibiliteta koja ima i svoje prijemčive adute, mireći napetost između najboljeg od oba sveta. Prigodna starinska prašnjava produkcija Adriana Youngea i gosti na nivou (Kendrick Lamar, Big K.R.I.T. i sjajna novozelandska pevačica Kimbra) kao da su dodatno nadahnuli Bilala da u svojoj najnovijoj audio avanturi bez većeg napora prevaziđe sebe i podari nam ploču koja će se dugo rado slušati, rame uz rame s klasicima žanra. (9/10)