Metal, bliža i dalja rodbina, ovogodišnja izdanja

Marko Nikolić

Refused – Freedom (Epitaph)

 

 

 

The thought of love triggers lonely hearts
Gladly reaching out just to be a part
So we live to serve, made it into an art

How shallow the soul · How deep the fear · How grave the hunger · To get out of here

Fear and hate keeps us in line
As we climb crosses of our own design
Nails in our flesh, hammers in our minds

Feels like I’ve got · Judas’ heart · Dawkins’ head · Praise the lord · God is Dead

All the brahmin masses they’ll come back again
They’ve got lord Krsna to guide their hand
Gotama’s flock they don’t mind the chains
They know nirvana will end their pain
And the Avestan pupils, the forsakers of druj
They’ll be one with the maker when they’re one with the truth
All of Luther’s children gladly suffer now
They’ll get pie in the sky on the day they die

But what about me
Got no soul to sell
Refused salvation
Did my time in hell

No absolution, no alibis
Just belief and doubt and then we die
We furnish the void with our attempts at lives

I got · Judas’ Heart · Nietzsche’s soul · Dawkins’ cock In a god-shaped hole

How shallow the soul · How deep the fear · How grave the need · there’s Just one way out of here

 

U vreme kada je „Balkanski kasapin“ nakratko avanzovao u „faktor mira i stabilnosti“, a sa svih strana nam bezuspešno suflirano da Oasis, Blur i ostali ostrvski Novi fosili mogu imati ikakve suštastvene veze sa našim malim, samodovoljnim životima tinejdžera pod šatro ukinutim sankcijama, švedski bend Refused se lako ušunjao pod kožu zarad nasušne potrebe soundtracka svakodnevice u kojoj smo, želeći da postanemo dobri ljudi, maštali o državnom udaru i pravednijem svetu koji nas je, kao, čekao raširenih ruku. Nekima je njihov Everlasting (1994) ostao jedna od najbitnijih ploča ikad, meni lično najdraži je Songs To Fan The Flames of Discontent (1996), kao iznimno uspešno polje primene slejerovske estetike u hardcore punk milje, a bilo je i neke buntovničke draži u komunjarenju tokom te decenije. Usput smo, bežeći od zagrljaja Chumbawambe, otkrili da levičarsko leglo u univerzitetskom gradu Umeå ima razvijenu (do današnjih dana održavanu) korovsku (sXe) scenu sa koje su, u katalogu umrle etikete Desperate Fight, potekli i heroji mladosti kao što su recimo Shield, Abhinanda i Final Exit (sastavljen od članova Abhinande i Refuseda čiji je bubnjar David Sandström pevao, a pevač Dennis Lyxzén svirao bas u tom bendu; sveženske Doughnuts nikad nisam uspeo da ukačim, iako su zvučale daleko najmetalskije) – svi manje ili više radikalni, beskompromisni i inspirativni. Elem, Refused se posle (bar meni) žestoko precenjenog Shape of Punk to Come (1998) ubrzo raspao na američkoj turneji, ali je bend, suprotno tržišnoj logici, preko Atlantika posthumno doživeo slavu kakvu nije mogao ni da sanja što je bio okidač za ponovno festivalsko okupljanje grupe 2012, do kada je starovremski komunizam već mutirao u dokono agitovanje za Pussy Riot (evo, suze mi krenule) pred buržoaskim podmlacima kolonijalnih sila, svima koji (bi da) se tako osećaju i večito prisutnim aspirantima na „bolji“ društveni status. Prozivani da su ovim činom na kraju prodali dušu đavolu, članovi grupe su usput od švedske države dobili i priznanje za izuzetan doprinos u „izvozu savremene švedske kulture“, a dodela ove nagrade iskorišćena je za surovu kritiku iste te vlade (gitarista Jon Brännström je i odbio da je primi, ali je nedugo zatim i izleteo iz benda) i predstavljala je uvod u dugo čekanu povratničku ploču za etiketu Epitaph, starog pank biznismena Bretta Gurevitza, u čijoj je kreaciji učestvovao i Shellback, producent-zemljak, poznat po unosnim saradnjama sa Pink, Taylor Swift, Maroon 5, Britney itd. Nije da nije bilo bojazni na šta će sve to ličiti, ali Refused su ostali verni sebi bar što se tiče nepredvidljivosti – Dawkins Christ je, kao što možete da čujete i vidite, vanredna spoznaja još grđe dogmatičnosti savremenog ateizma u odnosu na uvrežene monopole na zatucanost, a ostatak ploče je planski zbunjujuće žongliranje na žici sa čije jedne strane kao da je At The Drive-In, a s druge Mars Volta. Album koji tek treba da dobije svoju publiku biće promovisan na američkoj turneji Faith No More. Neke od evropskih nastupa Pattonove družine otvaraće ovog leta Dubioza kolektiv – najjače paralele nameste se same od sebe, posebno za nas koji bismo i dalje radije crkli nego živeli po vašim zamislima. (6.5/10)

 

 

 

Cloud Rat – Qliphoth (Halo of Flies/IFB/React With Protest/Moment of Collapse/7degrees)

 

 

Ako nam logika funkcioniše po principu da je sve dijametralno suprotno u odnosu na prvi pogled, Mt. Pleasant u devastiranom Mičigenu se poimence momentalno  kvalifikuje kao izuzetno pogodno mesto za kvalitetne bendove grind core usmerenja. Predvođen furioznom pevačicom Madison Marshall uz sada već uobičajeno odstupanje od rokerske norme izuzimanjem basa (baš kao i neprežaljeni Gridlink), Cloud Rat se nedavno oglasio trećim studijskim albumom koji se od ostatka beskrajne (uglavnom smaračke) žanrovske ponude izdvaja po izvođačkoj pasiji i vanrednoj poetičnosti. Da, ovoj devojci i momcima trnovi u očima su uobičajeni sistemski Gargameli – patrijarhat, kapitalizam, korporacije, otuđenost, neoliberalna nepravda itd. ali način o kojima se o njima na ovoj ploči zbori prevazilazi uobičajeno ustajalo parolašenje naučeno na pamet, ne ostavljajući mesta sumnji da je reč o čistom umetničkom delu, i to s mesta sa kog bi se malo ko nadao, baš kao i dobrodošle doze humanosti i nade u kojima ova „name your price“ ploča ne oskudeva. U okviru evropske turneje, Amerikanci su pre neki dan posetili i ove krajeve, Beograd je naravno preskočen (realno nema ko da dovodi ovakve bendove), ali Banjaluka nije, te ću za nastupajuću sezonu jesen-zima biti u prilici da svoje muzičke preferencije pokazujem i preko odevnih artikala. (8.5/10)

 

 

Mutoid Man – Bleeder (Sargent House)

 

 

Riljačka poslastica stiže nam od benda novog po imenu, kojeg ipak čine relativno poznata imena – Steve Brodsky je (bio) frontmen žanrovski nesvodivih Cave In, a bubnjar Ben Coller poznat je po radu u Converge, čiji je još jedan član Kurt Ballou  producent albuma. Uz doprinos basiste Nicka Cageaa, eksplozivna trojka pripremila je na svom LP debiju inteligentnu, zabavnu igru žanrovske jurke. Sve što je (tvrđi) rokenrol dolazilo je u obzir te tako rasplinuti cepelinovsko-sabatovski gruv smenjuje surova preciznost ranih Dillinger Escape Plan dok je vezivno tkivo raznorodnih uticaja melodičan i zarazan glas Brodskog. Bleeder je ploča koja nadilazi uske granice metalskih potpravaca te u njoj podjednako mogu uživati i stoneri i ljubitelja eksperimenata, i staro i mlado i nejač, u šta ćemo se odmah uveriti uz majstorsku Bridgeburner: (8.5/10)

 

 

Bridges will burn
Bridges will burn
We’re past friends forever

Someday I’ll learn
Someday I’ll learn
A.K.A. never

Never

Time to wash your hands of you
Time for naivete is through
Time to wash your hands of us
Here comes the fuss!

 

Sun and Sail Club – The Great White Dope (Satin)

 

 

Još jedna supergrupa, ovog puta kalifornijska, sastavljena od prekaljenih punk, stoner i desert rock muzičara, bivših i sadašnjih članova sastava Fu Manchu, Kyuss i Adolescents, oglasila se drugim studijskim albumom nakon izvrsnog debija Mannequin (2013/4) na kom je upotrebom vokodera s ukusom i pasijom osvežen standardni rokački zvuk. Za ovaj put, ovo pomagalo je stavljeno van upotrebe, ali iako više nego što bi trebalo podsećaju na neke od bendova s kojima dele članstvo, zabava naslovima pesama poput Baba Yoga Bastard Patrol ili Full Tilt Panic je zagarantovana. Ne treba smetnuti s uma da su ovi muzičari blizu ili već u šestoj deceniji života, a i dalje poseduju u sebi dovoljno mladalačkog goriva da se odmetnu na surovi road trip i ostave svoj potpis u prašini. Yeah, baby! (7/10)

 

 

Tribulation – The Children of the Night (Century Media)

 

 

 

Sto posto sam siguran da sam čuo Formulas of Death (2013), prethodni album ove švedske grupe ali se uopšte više ne sećam muzike na njemu, osim da je obilovala nezanimljivim death metal klišeima, što mu dođe na isto, te sam se istovremeno smejao i ljutio kada bih je ugledao na nekoj prigodnoj godišnjoj listi, pitajući se kuda ide ovaj svet. Zato je ovogodišnji, treći po redu album u opusu benda teško zaboraviti jer ga krasi hrabar stilski zaokret u pravcu osavremenjivanja bazičnog heavy metala, koji već neko vreme više nije žanrovski parija pošto se tržišno održao na površini. Krajnji rezultat je zrela, studiozna ploča osobene atmosfere, jedna od onih koja bolje „šljaka“ kad se sluša u celini nego na parčiće. (7/10)

 

 

Enforcer – From Beyond (Nuclear Blast)

 

 

 

 

I dalje smo u Švedskoj, a sledeća na redu je grupa Enforcer, skupina bespovratnih zaluđenika metalskim zvukom, ikonografijom i mitologijom poglavito onom iz NWOBHM osamdesetih. From Beyond je njihov četvrti LP i zatiče ih u dobroj formi, raspoložene za prenošenje zarazne mitske herojštine neskrivenog mačo prizvuka i koketiranja sa tabuima, na užas roditelja maloletne dece i većine regularnih muzičkih kritičara. Dovoljno vešti da napišu pamtljivu pesmu, i vispreni da iskalibriraju optimum na liniji melodija-agresija, Enforcer u najvećoj meri uspevaju da postignu da prokazani klišei gotovo sve vreme rade za njih, suvereno potvrđujući ideju vodilju njihove misije da je heavy metal vanvremenska muzika. Prljave speed metal deonice (nalik na izvanredni prošlogodišnji Midnight), horski refreni i česte promene tempa uz nezaobilazne solističke orgazme uspevaju da iznedre konstantan osećaj zdravog životnog trijumfalizma (kao i, recimo, nezaboravni Ameri High Spirits), tako dobrodošao u ova pasja vremena priučenog cinizma i priglupe ironije. (7/10)

 

 

Sigh – Graveward (Candlelight)

 

 

Nakon odličnog prethodnog albuma In Somniphobia (2012), žive japanske legende nepredvidivosti predvođene genijem Miraijem Kavašimom nedavno su izbacile deseti studijski LP. Graveward ne spada u njihova najbolja izdanja (moj glas ide za besprekorni Hail Horror Hail (1997), mada nemam ništa protiv i deset godina mlađeg, furioznog Hangman’s Hymn) ali samo zato što su standardi ove grupe više od dve decenije unazad neljudski visoko postavljeni. Sinonim za avangardu u black metalu i  laku ruku pri ubacivanju neočekivanih dodataka u krajnji muzički miks, Sigh i na ovoj ploči ostaju verni svojoj reputaciji benda koji na svakoj ploči zvuči različito ali uvek nepogrešivo prepoznatljivo, vraćajući dostojanstvo pridevu „kreativno“, svakodnevno silovanom u redaljkama mučenika koji robuju po ofisima. Ovog puta, „highlight“ novotarija je očaravajuća sumasišavša upotreba flamenko gitare koja se lepo uklapa u ostatak „predivnog muzičkog haosa“ dalekoistočnih šašavaca u kome odranije caruju ubistveni rifovi, simfonijske partiture i glasovi iz pakla. Za sladokusce otvorenog uma. (6.5/10)

 

 

Discourse – Sanity Decays (Closed Casket Activities)

 

 

Nekada najubitačnija novotarija, stilska odrednica „metalcore“ u novom je milenijumu postala pouzdan znak za izbegavanje tako određenih muzičkih sadržaja, pošto kvantitet bendova nije doprineo kvalitetu, naprotiv. Jedan od osvežavajućih izuzetaka od ovog nepisanog pravila stiže iz tzv. Biblijskog pojasa, iz Južne Karoline. Straight edge omladina Discourse oglasila se početkom godine moćnim & raznovrsnim debijem na kome antiratna, nekonformistička i „clean life“ poruka dobija vrlo spretno izvedenu soničnu nadgradnju u obliku korolikog death metala (verovatno zbog blizine Floride, domovine ovog pravca, ali i sjajnih sugrađana Horrendous), tako da se dva stuba međusobno ne guše, već organski podupiru. Iz tekstova povremeno izbija idealistička mladost, ali i strast koja prirodno ide uz te godine, te bi na ovaj bend svakako trebalo obratiti pažnju. (7/10)

 

 

Cut Up – Forensic Nightmares (Metal Blade)

 

 

 

Stvarno mi nije jasno ko se u Švedskoj bavi nekim drugim, nemuzičkim poslom, ali evo još jednog benda iz Skandinavije. Iako novo ime, Cut Up je nastavljač nedela grupe Vomitory, a već sa omota debija kristalno je jasna njihova a la Cannibal Corpse fascinacija krvoliptanjem i ljudskom anatomijom. Uprkos ovom stilskom ograničenju, Cut Up nadoknađuju manjak originalnije inspiracije perfektno izvedenim švedskim death metalom najklasičnije fele, gde prepoznatljiv „buzzsaw“ („testera“) zvuk gitare biva sinkopiran udarničkim šamaranjem bubnja, baš onako kako su to pre četvrt veka ustanovili Entombed i Dismember. Kada ovaj pristup funkcioniše, onda su rezultati sjajni, ali pri kraju pomalo opada intenzitet zbog čega otpada i pola ocene. Ipak, iznenađujuće solidan unutaržanrovski album, pa ko voli, da ga zaboli… nek izvoli. (6.5/10)

 

 

Heaving Earth – Denouncing The Holy Throne (Lavadome)

 

 

Već po imenu češke grupe poznavaocima je jasno kom death metal jatu pripadaju – nazvani po pesmi grupe Morbid Angel, eksploatiše se ona struja unutar žanra koju krasi ekscentrični, visoko stilizovani „tech“ pristup sviračkoj materiji, uz neizostavno antihrišćansko blasfemisanje na mestu ideološkog rotora. Zbog objektivnih teškoća u savladavanju ovih sviračkih standarda, malo je onih koji se odlučuju za ovakav pristup, no Pražani su nadasve dorasli svojim ambicijama te na ovom albumu drže kliniku muzičke brutalnosti u kojoj se ističe iritirajući, brzometni zvuk gitare zreo za ludnicu, podržan štektanjem pomahnitalih bas papuča i „growl“ vokalima. Iako je metal jedno od područja ljudske aktivnosti koje je istinski globalizovano, Heaving Earth su relativno hendikepirani činjenicom da dolaze iz male zemlje, daleko od centara moći (i magije), ali ovako elitna brutalna ponuda teško da će dugo ostati u zapećku. (7/10)