Muzički pasus-prikazi (10)

Šta nam je sve to bizarno, egzotično, iskusno i lepo globalizacija servirala i dala? Jubilarni muzički pasusi predstavljaju moćne, sveže zvukove sa skroz neočekivanih destinacija

Marko Nikolić

Duck Duck Grey Duck – Here Come… (Casbah)

Suočen sa prvorazrednim gitarskim koktelom na garažnim temeljima roka, bluza, soula, surfa i psihodelije, čak i prevejaniji slušalac bi lagodno stavio ruku u vatru da bend čije je ime pozajmljeno od naziva za američku varijaciju popularne dečije igre „jurke“ stiže sa one strane Atlantika, još preciznije iz ambijenta pastoralne idile krvavog rada od-jutra-do-sutra. Wrong! Here Come… je eksplozivni debi trojke iz Ženeve, i iako je Švajcarska jedno od poslednjih mesta koja vam padaju na pamet kada je u pitanju energično spletkarenje sa žicama (i zvucima uopšte), DDGD se lepo nadovezuju na visoke žanrovske standarde njihovih zemljaka koje su, svako u svom fahu, postavile nepobitne veličine poput Yello, Celtic Frost i čistih genija Young Gods, predstavljajući se kao veliki poznavaoci i poštovaoci brojnih američkih muzičkih tradicija u čijem je središtu sočna breskva nekrštenog groovea. Zaboravite na prevare poput lažne bluz eksplozije Džona Spensera, otužnu podvalu The Black Keys ostavite korporativnim „kreativcima“, i odmetnite se u mitsku nedođiju potpune slobode sa pravim jahačima. (8.5/10)

Ata Kak – Obaa Sima (Awesome Tapes From Africa)

Dok ne pogledam, nisam načisto gde ide drugo „a“ u naslovu ovog opskurnog specijaliteta iz 1994. čije ovogodišnje reizdanje prati zaplet dostojan detektivskih filmova – Brajan Šimkovic, američki student etnomuzikologije i autor bloga čije je ime kasnije poslužilo i za „krštenje“ njegove etikete, kupio je ovu kasetu 2002. na jednom od „Zelenjaka“ u Kejp Koustu, gradu u Gani, i sledeću deceniju i kusur proveo tragajući na više kontinenata za njenim autorom.  Na kraju, uspeo je da ga locira u samoj Gani, iako je Ata Kak ovu kasetu snimio u kućnoj radinosti u Kanadi i zatim je izdao u domovini u tiražu od pedeset kaseta, od kojih je prodato svega tri. Sve to nije ni delić ludila koji vas očekuje u ovom bizarnom melanžu hip hopa, housea, regea i lokalnih afričkih ludorija izvedenih na Twi dijalektu Akan jezika, maternjeg za otprilike 11 miliona ljudi (u prevodu, naslov znači „Idealna žena“ i posvećen je Ata Kakovoj supruzi) od kog srce brže zaigra svakom čuknutom audiofilu (pleonazam, znam). Mislite da ste čuli sve? Naravno da niste, i hvala Bogu da je tako. (9/10)

Fatgyver – Talk to Strangers (Redefinition)

Bolji poznavaoci instrumentalnog hip hopa bi se na pomen etikete Redefinition momentalno setili inspirativnog purizma njenog suvlasnika, DJ polubožanstva Damua The Fudgemunka i zdravorazumski pretpostavili da je i Fatgyver neki talentovani „brat“ sa Istočne obale. Kad ono Finac! Janne Hatula, producent iz Helsinkija, nekima poznat i kao Fanu, se na svom hip hop debiju znalački dokazao kao majstor „cratedigginga“, stvarajući uverljive zvučne razglednice saundtreka urbanog življenja. Najprostije rečeno, ovo je poslastica na trpezi svake tvrđe hip hop glave, na kojoj ima i starog dobrog boom bapa, i masnih G funk bas linija, i lomljenja u kukovima, ali i mnoštvo filigranski uklopljenih govornih i zvučnih semplova kojima se albumska naracija kulerski uzdiže na nivo radio drame (samo što je mnogo prijatnije od slušanja istih), povremeno podsećajući na nesputanu old school životnost radova nekih od producenata iz kataloga čikaške etikete Fieldwerk (da, pre svega mislim na Zavalu). Naravno, sve je finiširano uobičajeno rigidnim insistiranjem na produkcionoj pedantnosti, čime se ova jednostavna a efektna kolekcija sama od sebe nudi kao multipraktična i posve prijatna audio kulisa. (8.5/10)