Muzički pasus-prikazi (11)

Pank i njegovi ekstremniji, brži i teži oblici uvreženo se povezuju sa mladošću. Nasuprot toj logici, on i dalje najbolje zvuči kada ga sviraju proverena imena sa višedecenijskim iskustvom, što svaki za sebe demonstriraju i ovogodišnji, povratnički albumi koje predstavljamo ovom prilikom

Marko Nikolić

Agnostic Front – The American Dream Died (Nuclear Blast)

Žive legende njujorškog hardkora oglasile su se krajem zime svojim jedanaestim studijskim albumom koji se zvukom u najvećoj meri bazira na najranije radove grupe oličene u EP izdanju United Blood (1983) i Victim in Pain (1984). Agnostic Front je kasnije u svom opusu uspešno mešao metal i hardcore, no ovaj album (sa kog je već „skinuto“ četiri spota), rađen u produkciji Fredija Krisijena, frontmena grupe Madball i polubrata pevača Rodžera Mireta, u većoj meri je sastavljen od primalnih eksplozija i sažeto sročenih trzaja bunta, koji zvuči svežije i ubedljivije nego ponuda velike većine decenijama mlađih kolega (Miret i gitarista Vinnie Stigma imaju 51. odnosno 60 (!) godina). Na osnovama velikog uličnog kredibiliteta (vlasnik helijumskog glasa je krajem osamdesetih nekoliko godina „svirao klavir“ zbog petljanja sa drogom), Njujorčani rutinski grade svoj „obavezni program“ (rečnikom Milke Babović), upirući prstom na lako uočljive društvene devijacije, ali i veličajući jedinstvo hardcore pokreta, na jedan mahom predvidljiv, ali zabavan i dostojanstven način. Za nešto više od mesec dana posetiće i Beograd na predstojećem Rockaway Lake festivalu na Adi Ciganliji, i nadam se popraviti utisak sa tezge u Domu omladine pre tačno deset godina. (6.5/10)

The Pop Group – Citizen Zombie (Freaks R Us)

Negde na početku Postkulture, odlične knjige profesorke Jelene Đorđević, stoji zapažanje da je kultura, posebno nakon završetka Hladnog rata, postala neka vrsta utešne nagrade za levičare, do nogu potučene u globalnoj političkoj areni. U ovu ocenu „pomoćnog terena“ savršeno se uklapa povratnički album kultnog bristolskog akta, prvi posle 35 godina, nastavljajući tako niz angažovanih bendova koji su se proslavili radikalnim antikapitalističkim stavovima, koje ponovo oformljeni bez blama pokušavaju da plasiraju kao robu (nedosledno, znam, i uglavnom loše (Gang of Four, The Slits), uz izuzetak u liku i delu pokojne Poly Styrene (nekada u X-Ray Spex)). Predvođen pevačem/ideologom Markom Stjuartom, ovaj bend je svoje mesto u istoriji gradio kako beskompromisnom ideologijom tako i disonantnošću usled poigravanja sa crnačkim muzičkim nasleđem i industrialom, a slična priča, u ispeglanijoj produkciji Gremijima nagrađivanog Pola Epvorta (!, radio između ostalih i sa Adele), nastavlja se i na Građaninu Zombiju. Stjuartovo prvoloptaško parolašenje i kritikovanje svega i svačega namenjeno je pre svega već preobraćenima, ali ipak nije lišeno umetničke vrednosti zahvaljujući izvođačkoj pasiji koja nije uminula sa godinama i sklonosti eksperimentu, koji definitivno nije za svačije uši. The Pop Group je jedan od onih stranih bendova čija se aktivnost uklapa i u ovdašnje stereotipno, na papiru revolucionarno shvatanje rokenrola, no ključni problem u toj nemuštoj priči je u tome što se svet u poslednjih dvadesetak godina izmenio više nego u prethodne dve hiljade (a kao da se to ne zna po kancelarijama ispunjenim olinjalim rokerima), te ni ova muzička forma više nema niti može da ima ulogu koju je nekada (možda) imala u životima pojedinaca, koji bi u (n)ovom ambijentu najradije da budu ostavljeni na miru. (7/10)

Poison Idea – Confuse & Conquer (Southern Lord)

Uz legendarne Wipers najvažniji punk bend svih vremena iz Portlanda, potpisnik jedne od najboljih američkih punk ploča ikad, oglasio se posle gotovo decenijske pauze novim albumom, koji svojim uzbudljivim sadržajem služi kao obrazac odlične povratničke ploče. Grupa doživotnih autsajdera koju predvodi ljutiti drekavac i jedan od ubedljivijih punk/rock vokala Jerry A decenijama je patila od sklonosti svojih brojnih članova ka štetnim tekućinama i supstancama, daleko od reflektora šou biznisa, na pola puta između Los Anđelesa i Sijetla. Ovi ljudi nikako nisu uspevali da do kraja dovedu turneje (do ovogodišnje, nakon prošle evropske pevaču je amputiran deo stopala i tri prsta na njemu), no uprkos svom tom nihilizmu – od Poison Idea znalci znaju šta mogu da očekuju, iako je malo čudo što posle svega i dalje postoje. Ojačavajući svoju „no bullshit“ punk oštricu furioznim hard rock pristupom (ova grupa zna da svira) materiji i humoristično-monumentalnim heavy metal solažama, u produkciji Joela Grinda iz thrash metal benda Toxic Holocaust, Poison Idea stiže i da povremeno eksperimentiše sa bazičnim rock n’ rollom, countryjem i darkerskim (pri)zvucima ne stavljajući svoju prepoznatljivost pod znak pitanja i uopšte uzev, dobrano se zabavi. Iako je Jerry A u poodmaklim godinama (grupa postoji od 1982), u njegovom glasu i dalje ima besa i gladi (šta ti je iskustvo), a čitava grupa s lakoćom opravdava reputaciju „gadne grupe za gadne ljude“ i likova koje čim videte, momentalno prelazite na drugu stranu ulice. Za promenu, dobrodošli trijumf autentične margine. (8.5/10)